Његов најновији филм „Такси блуз“ је, за непуних месец дана, погледало преко сто педесет хиљада људи, што говори у прилог чињеници да је Андрија Милошевић поверење публике оправдао у потпуности, и да, с разлогом, припада генерацији оних глумаца на чијем ће се таленту темељити будућност уметности којом се бави.

Његова телевизијска и позоришна остварења су подједнако успешна, и без обзира на то што је, готово, непрестано у центру пажње, и што га истовремено можемо гледати у више пројеката, мера коју је пронашао лишава нас презасићености и сваку његову нову улогу чини ишчекиваном. Ипак, постоји нешто много више у вези са Андријом, што откривамо у овој причи.

Пре свега, ону страну његове личности коју ретко видимо и схватамо у интервјуима, а која је суштинска, и окружује његово, како каже, „острво здравог осмеха“. Оптимизам јесте његов мотив, принцип, избор и подстрек, али овај глумац у себи чува много тога неисказаног, значајног, неоткривеног, можда и битнијег од смеха на који смо навикли, а што је његов животни и уметнички пут учинило изразито стабилним.

Наша перцепција је, понекад, условљена само оним што видимо или мислимо да видимо, а неке истине је, заиста, мењају.

* Због чега је “Такси блуз”, у вашој личној категоризацији успеха, значајан филм, и шта га препоручује гледаоцима који, још увек, нису отишли у биоскоп?

То је једна дивна, емотивна, породична комедија. Филм је брз, духовит, узбудљив, рађен с љубављу, и то се види у сваком кадру. Игра плејада наших најбољих и најпопуларнијих глумаца, што је довољан разлог да се обавезно погледа, пре свега, што су многи од њих, заиста, у посебном издању. Био сам копродуцент овог филма и то је помак у односу на мој досадашњи рад. Учио сам занат и, можда, себи обезбедио довољно знања да се у неки следећи пројекат упустим са мање скепсе у продуцентском смислу.Волим да научим нешто ново и да радим са знањем и вером у себе и сопствене вештине. Овај подухват је за мене био велико искуство.

* Недавно сте са колегом Виктором Савићем отворили позориште. Да ли је „Театар на брду” оправдао ваша очекивања и шта вам указује да сте на правом путу?

Нисмо очекивали да ће људи тако масовно и здушно да нас подрже. Публика и глумци су основа позоришта и, за сада, имамо их на броју. “Театар на брду” се родио изненада и сва је прилика да је тако морало бити. Осетили смо потребу да људима пружимо нешто ново, узбудљиво и креативно. Трудимо се, учимо и радимо, колеге нас бодре, писци и редитељи хоће да сарађују са нама, дакле, имамо здрав театар, сцену која, очигледно, мотивише и привлачи. Оно што је сјајно у целој причи, јесте податак да је општина Чукарица све иницирала и позвала нас да подигнемо све из темеља, а “Диопта”, успешна фирма, помогла нам је да почнемо, тако да су једна општина и један привредник, уз помоћ два глумца, успели за два месеца да направе бренд о ком прича цео град. Наша прва премијера, “Шећер је ситан, осим кад је коцка”, Николе Пејаковића, постала је хит и дупке је пуна. Дакле, труд се исплати.

* Када глумци оснују позориште, то представља огроман корак, али колико је, на жалост, и борба са ветрењачама, посебно у овој земљи?

Нема ту жалости. Свуда је тешко радити у позоришту. Оно је лепо, али захтевно и исцрпљујуће, међутим, ако нешто волите и желите, онда запнете и радите. Ја се никада не борим са ветрењачама, нити имам времена за губљење. Уколико видим да нешто не функционише, идем даље. За сада, мислим да смо на правом путу и да смо, ипак, нешто лепо и значајно покренули. Нашу шансу видим у великом искуству које имамо, публика нам верује и имамо озбиљан мотив да нас људи памте по нечем лепом.

* Шта нам “Театар на брду” представља у наредном периоду?

Гостовања престижних представа и шоу прогама, интересантне продукције и једну нову енергију која ће покренути младе уметнике. “Театар на брду” је будућност. У то сам сигуран.

* Када се осврнете на скоро две деценије професионалног бављења глумом, на стечено искуство, траг, значајне улоге и успех, колико сте остварен и спокојан човек, а шта, можда, недостаје да би задовољство било комплетно?

Живите док живите, кад умрете потпуно вам је свеједно шта ће даље бити. Овај свет ћу напустити “мртав задовољан”, да се сликовито изразим. Радићу оно што знам да треба, оно за шта сам предодређен, а колико ће то, после мене, некоме значити је нешто што ме неће дотицати. Људи сами бирају своја уверења или своје афинитете, у складу са карактером, који је више или мање лабилан. Живот је један, а смрт је вечна, зато живим и уживам у свему што радим.

* Од самог почетка професионалне каријере један сте од најангажованијих глумаца у региону. Ипак, ваш таленат није “потрошен”. Како проналазите меру?

Не може нико да вас потроши, ако сами себе стално унапређујете. Треба читати, образовати се, морате радити на себи. Мада, руку на срце, наш медијски простор је толико мали, да није тако тешко опстати, како се чини. Нисам видео ниједан знак поред пута, видео сам само пут и ишао њиме.


Foto Karim Fatal

* Ваше име у телевизијским и филмским комедијама је синоним квалитетне забаве и смисленог хумора. И то, на један начин, јесте ваш заштитини знак. У какве улоге „бежите” када се заситите таквих карактера? Да ли у позориште и изазов драме?

Не бежим, идем напред и, увек, упркос нечему. Нису само улоге важне, важан је и неки животни план. Важно је живети, и ту нема улога и аутомитоманских прича. Човек мора преузети неке одговорности, без обзира на то шта ко мислио или желео да ви будете. То сам што сам. Коме смета нека промени канал. Што се позоришта тиче, оно је колевка глумачка. Оно даје потпуну слободу у изразу. То је храм у који се улази скрушено, али у њему добијете крила и летите слободни, као птица. Сцена ће вам узети и срце и душу, исцрпиће све ваше енергетске ресурсе, али ми испитујемо своје границе, а оне су, са сваком представом, све даље. Излазак пред публику је увек скок у непознато. То је оно што нас, на неки начин, чини овисницима о адреналину.

* Често сте у медијима, али делује да вам популарност није била циљ и да имате отклон, због ког нисте избанализовали име и каријеру. Како то контролиштете?

Некако се десило да је моје понашање на телевизији и, уопште, у медијима, врло опуштено. Нема императива сензације или покушаја саморекламерства преко баналности. Мислим да имам посебан приступ, који је препознатљив јер је комшијски, природан, некада и инфантилан, али усред опште извештачености и фолиранције, то многим људима делује као острво здравог осмеха. Никада нисам хтео да људе оптеретим собом и својим проблемима, да тргујем својом интимом, да лажирам сопствене емоције или да их бацам другима под ноге јавно и као да нису моје. Ја сам само човек који је сада ту и никада више.

* Упркос тој отворености, чини се да се ретко ко труди да открије шта се налази иза тог острва. Које странице “ваше књиге” су много важније од оних о којима стално говорите, јер вас стално и питају?

Када сам на Инстаграму објавио своју прву песму за децу, људи су реаговали веома позитивно, ваљда нису очекивали то од мене. Имали су једну слику, а онда су, одједном, добили нешто што их је, једноставно, померило. Касније је то постала мала медијска сензација коју сам искористио да се обратим најмлађима, јер су, у потпуности, препуштени катастрофалним стварима на интернету или штурим емисијама на телевизији. Ово помињем јер је то један део мене који сам неконтролисано открио свима. Публика ме није тако доживљавала. Помислио сам да је, можда, дошло време у којем ћу показати неку своју дубљу природу, како у улогама, тако и приватно. Хоћу рећи, најважније странице моје књиге тек ће се открити.


PROČITAJTE I: ANDRIJA MILOŠEVIĆ DRASTIČNO SMRŠAO: Još se navikavam da mi je ostalo pola mene meni

* Колико се трудите да живот посматрате кроз призму оптимизма и оног осмеха о ком сте говорили, и да ли вам то, у овом времену општег суноврата, помаже да останете свој, стабилан и срећан човек?

Свако бије своје битке. Тешко је изборити се са предрасудама, културом негативних мишљења, без обзира на чињенице, потпуном помамом за увредама као основним начином комуникације или, што је још глупље, основним начином на који исказујете богатство духа. Интернет је омогућио било коме да било шта баци у етар. Тако бомбардован идиотлуцима, нормалан човек се или потпуно искључи, или уђе у клинч и улудо потроши драгоцено време. Ја сам се потпуно дистанцирао и креирам свој свет и свој начин, без обзира на, горе поменуто, “бомбардовање”. Осмехом кроз живот! Па, ко воли, нек ми се придружи.

* Како превазилазите периоде када осмех утихне, а са њим и оптимизам?

Сам са собом. Тако највише волим. Сандра је увек ту, кад баш зашкрипи, али углавном, то преживим дубоко у себи. Тада пишем. То ме лечи.

* Чиме још лечите срце и колико је његова вечита борба са разумом, у вашем случају, тешка или равноправна?

Срце је орган који пумпа крв, а разум нам је дат да креирамо и одлучујемо. Дакле, разум је одлика зрелог човека. Бити храбар у својим одлукама је нешто без чега нећете постићи ништа. Ја сам ишао неким својим путем, остао без којечега, али и добио толико тога лепог. Сазревао сам, онако, мушки. Не стидим се да покажем емоцију, али у мојој радњи, то је реликвија која нема цену и даје се на увид посебним људима, на посебним местима, и у тајно време.

* Чиме се откључава та радња?

Добротом. Ако си добар човек, мој си друг. Без обзира на то да ли се знамо или не. Не фасцинира ме ни памет, ни намазаност, ни духовитост, ништа од тога, ако превасходно, ниси добра особа. Једном је један младић ушао у пуну кафану, у којој сам седео, и свима гласно рекао: “Добро вече”. Био сам одушевљен. Рекох себи - још има људи, још има наде.

* У чему вас Црна Гора најдубље одређује у смислу особености, карактера, емотивности, личног и уметничког хабитуса?

Не може вас датум и место рођења одређивати као особу. То су измишљотине за лакшу манипулацију. Одређује те породично васпитање, сопствени карактер и образовање. Моја породица је пуна добрих, паметних и радних људи, и у том духу смо сви васпитавани. Да помажемо другима, да се држимо када је најтеже.

PROČITAJTE I: Andrija Milošević se tuširao sa flamingosima pa se setio Marinka Madžgalja: Znam da me on čuje

Отац ми је усадио праведност, мајка стрпљење, љубав за ближњег свог и борбу, као неопходну ствар у животу. Професор Боро Стјепановић ми је дао занат и уметничку ширину, оспособио ме је за рад. Милан Караџић ме је инфицирао маштом и научио да контролишем и уживам у својој енергији. Стево Копривица ме је частио дивним улогама, уз које сам постао глумац. Вања Поповић ми је отворила срце за позориште, дала ми наду. Ето, то је Црна Гора која ме је одредила. Само место, без тих људи, не значи много.

* Где проналазите мир, када се вратите свом поднебљу, и шта вам доносе тренуци сваког новог доласка?

То је Капетаново језеро у Ровцима, и село Осреци, изнад манастира Морача. То је моја постојбина. Планина Лукавица и планински масив “Тали” су мој пут до неба. Ту живе људи за које ме везује толико тога, ту су и гробови мојих предака. Планирам да, почетком лета, обиђем стазе свог детињства. Имам потребу да им се вратим.

* Шта издвајате као највећу победу у каријери и животу, а који порази су били најтежи и чему су вас научили?

Победа је бити и постојати, одржати породицу, имати снаге за љубав и поносно носити свој крст. Победа је имати искрене пријатеље, победа је не мислити на каријеру, већ, једноставно, радити оно без чега не можеш живети. Падова је било и биће, то је део живота. Човек мора научити да живи са тим, да прихвати чињеницу да нас једном неће бити и да толико тога није вредно утрошеног времена. Живот ме је приморао на радост, да се тако изразим. И увек се искрено радујем туђој срећи и успеху.

PROČITAJTE I: Andrija Milošević: Ljudi me vole jer sam iskren, a ne folirant