ТАМАРА Алексић је потпуно обична у својој необичности. Као глумица - аутентична, своја, нетипична, неистражена. Приватно - део нормалног света, који, како каже, живи „ненормално“ у овом времену, у коме би Лаза Костић, можда, писао другачију песму.

Она није „ТВ лице“ у, данас, толико распрострањеном, пејоративном смислу, не разуме популарност, нити је део ненормалног света који је прекрио медијско небо над Србијом. Глума је њен свет и њена истина.

Она у њој, понекад на раскрсницама, али никада дводимензионална. Као личност, никако безгрешна, и увек тродимензионална. Нјене димензије откривају много, иако није присталица „јавног упознавања“. Непоправљиво бунтовна, помало иронична, довољно позитивно дрска, суштински емотивна, искрено конкретна, природна.

Ослобођена мистификације, имуна на дежурне „шмиранте“ и њихове, увек исте, приче. Као жена, никада проток времена или околност, већ много више од тога, што сазнајемо у интервјуу за Новости Онлине, непосредно пред веома богату радну сезону, у којој ћемо видети много више од улоге Ленке Дунђерски.

* Једна сте од најперспективнијих глумица млађе генерације. Које тајне своје професије сте, до сада, открили, а које су, још увек, мистерија?

Да мистификација или “уметничарење” не доприноси, већ одводи од глуме. За мене је глума истина! Истина лика који тумачим, а мој задатак је да сазнам која је то истина и да је пренесем публици.

фото: Немања Марас

* Упознали смо вас као прелепу, готово савршену, Ленку Дунђерски и шира публика ће вас, због популарности филма и серије, још дуго поистовећивати са њом. Да ли то може да буде камен спотицања у каријери и колико је важно отргнути се од једног лика?

Претпостављам да би могло да представља проблем само у виду стављања у одређену “фиоку”. Можда ће бити проблем ако ме виде у некој другачијој улози, па одбијају јер “то није Ленка”, или, ако моји приватни избори нису у складу са Ленком. Увек те поистовећују са улогом коју си играо, што је лепо, јер значи да су људи “упливали” у причу, да су се уживели, али та илузија не сме да утиче на даљи живот глумца, или улоге које ће тек тумачити.

* Дебитовали сте у великом и значајном филмском пројекту. Шта вам је, са ове временске дистанце, то донело и у чему највише помогло?

Схватила сам да се ништа, кроз време, не мења. И даље патимо од истих бољки: сујете, оптерећености шта други мисле, кукавичлука, неодлучности, али и потраге за сврхом, љубављу, честитошћу. Само што све, са временском дистанцом, делује мекше и драже, због носталгије. Да ли је данас свет идеалан? Далеко од тога. Али, никада то није ни био. На људима је да га својим примером и племенитим циљевима мењају на боље, а не да прихвате “начин живљења” који нам је задало било које време, па да пливамо у том пуком преживљавању.

* Трагичност Ленке Дунђерски је, упркос лепоти и младости, једна од основних одлика тог лика. Шта сте морали да пронађете у себи да би сте изнели такву емоцију?

Пре свега заједнички језик са њом. Да анализирам све информације које смо нашли о њој, да саслушам приче и урбане легенде које су мештани, на локацијама где смо снимали, причали, и да, у разговору са Здравком Шотром, видимо ко је та жена за нас. Имала сам среће што сам имала тако посвећеног редитеља и таквог директног партнера. Осећала сам се безбедно, инспирисано и у друштву другара.

СТИХОВИ И ВУКОВИ Који је ваш најомиљенији стих из песме „Санта Мариа Делла Салуте“, а да вас, у много чему, описује?
“Две се у мени побише силе, мозак и срце”. Можемо рећи да описује моја уверења. Постоји једна стара индијанска прича: Унук пита деду да ли је човек лош или добар, на шта му деда одговара: “У сваком човеку се налазе два вука, један црн, а други бео. Један представља доброту, мир, опраштање, а други зло, немир, бес.” Пита га унук: “Па, који побеђује?”, а деда му одговори: “Онај кога више храниш.”

* Колико, без обзира на младост, оптимизам и позитивну енергију којом зрачите, у себи носите и спектар „тамнијих“ и тежих осећања, сете, туге, бола, и на који начин боје ваш живот и рад?

Мислим да морају да постоје, јер, у супротном, била бих дводимензионална. И то је оно што сматрам битном спознајом при тумачењу неког лика. Да не буде дводимензионалан, осим, уколико то жанр не захтева, већ да буде права особа, од крви и меса. То је веома битно за сваког глумца, без обзира на место рада, време у коме живи, географске локације, старост или младост. Мада је, можда, то још значајније за глумице, пошто су ретки текстови где женски ликови нису сведени на објекат. Жена као објекат, проток времена или околност, која доприноси некој црти или лому мушког лика. Хвала небесима, имамо тако величанствене глумице, које су осећале своје улоге и правиле микрокосмос унутар представа или филмова, који су доприносили целокупном пројекту. Весна Тривалић, Аница Добра, Лјиљана Стјепановић, Милена Дравић, Бранка Катић, Мира Бањац, Анита Манчић…могла бих са овим набрајањем да наставим на још пар страна.

фото: Арбен Гаси

* Улога Ленке је, умногоме, захтевала глуму експресијом лица, осећајем, очима. Колико је лице Тамаре Алексић другачије, можда и карактерније од те Ленкине заслепљујуће лепоте?

Лик Тамаре Алексић се мења свакодневно, њеним одрастањем кроз живот и улоге тј. ликове које тумачи и кроз потрагу за заједничким језиком са тим људима, не би ли их боље разумела.

* Софистицираност и једна врста топлине коју носите су очигледне, али понекад делујете хладно, помало недодирљиво. Истина или заблуда?

Ја сам баш мислила да сам транспарентна.

* С друге стране, повремено изгледате бунтовно. Колико је такав импулс саставни део вашег бића и колико вам помаже у животу и послу?

Може се рећи да у мени чуче један хипик и један панкер, који некад живе у складу, а понекад се покаче. С обзиром на то да је музика битан део мог живота и да не могу да замислим један дан без ње, логично је да ме је она и обликовала. И мене и моју бунтовност и мој идеализам. Јер “пунк”, “неw wаве”, Тхе Беатлес, Боб Дyлан, Јое Струммер, Патти Смитх, Стинг, француски нови талас, италијански неореализам, британски хумор, Мома Капор, Иљин, Муроками, Малала, Модестy Блаисе, Цорто Малтесе, Досије X, Цаца Алексић, Бранко Милићевић Коцкица, Мика Алексић, Драган Петровић Пеле, Весна Тривалић, моји родитељи, бака, сестра, сестре Оташевић, тетка Тијана, Жељко, кум Лјуба Булајић, Иваница, Хаджи, Бека…сви они су моји учитељи, који су допринели да будем особа која сам данас, са потенцијалом да постанем особа каква тежим да будем. Навела сам само добре примере, али и лоши нас, исто тако, обликују, ако одаберемо да из њих учимо.

* Већина медија вас описује као нетипичну особу и глумицу. Шта је, управо обрнуто - типично и обично за девојку у тим годинама, а што осликава ваш карактер и сензибилитет?

Не постоји ништа једноставно, типично, обично, ни у једном човеку. Зашто бих ја била изузетак? Да бих знала зашто сам нетипична, у односу на неког другог, морала бих тог неког да познајем као себе, а себе упознајем сваког дана.

* Какво „ТВ лице“ треба постати, а какво никако не постати, и колико је, у данашње време, у Србији, популарност клизав терен?

Не знам. Могу само да причам из своје визуре и искуства, а то је да се не представљам или постављам као неко ко нисам. Ја сам то што јесам и приватно и јавно, само што не делим све, јер неке ствари су, искључиво, део приватног живота и мислим да, суштински, не интересују никог ко је укључио ТВ и занима га кад ће да почне да се емитује нова серија. О популарности ћу моћи да причам кад ми неко буде објаснио шта је то тачно, пошто не верујем у постојање или сврху исте. Неће ти напунити фрижидер, обући те кад ти је хладно, пружити ти духовну спознају, донети мир, избалансирати живот.

фото: Милан Дјаков Дјале

* Да ли живите „као сав нормалан свет“ и шта чини ваш свет независно од глуме?

Мислим да се данас начин живљења “као сав нормалан свет” сматра - ненормалним. Тако да, живим као сав ненормалан свет, јер га живим врло нормално. Мој свет чине ситне радости које мени нису толико ситне. Напротив. Велико весеље ми доноси то што моја омиљена бакалка и ја размењујемо колаче које смишљамо, јер не ваља да се врати празан тањир. Што моја сестра жели да излази са мном, иако сам ја, мало, испала из фазона, што имам нека своја места или уточишта где волим да излазим, што, исто тако, волим да останем код куће, што увек постоји још књига које треба прочитати и музике коју треба слушати, што ћу сад, неко време, имати цимерку, што имам породицу какву имам, што имам праве пријатеље, који су толико блиски, да су постали део породице, што сам окружена људима које волим и који воле мене. И што је потреба за мистификацијом свега, од уметности до живота, смањена на минимум. Што се бољег упознавања мене тиче, није вам то неопходно. Тиме се само руши илузија када дођете на представу у којој играм, јер знате превише о мени. Мислим да то “јавно упознавање” не доноси добро.

* Јесте ли се већ сусрели са оном чувеном „због утицаја и веза познате мајке...“ и како се, генерално, носите са другом страном медаље свог посла?

2011. године сам уписала факултет и почела да снимам “Шешир професора Косте Вујића”. Зар мислите да нисам, до сада, већ научила да се не бавим тиме шта се прича? Приче ће увек постојати, мишљења такође и то је оно што чини овај свет интересантним. Разлике и сличности које сви имамо. Али наметање сопственог мишљења, одабира, блаћење, ширење трачева је укидање нечије слободе. Свесно повређивање другог. То је нешто са чим се не слажем. Моји родитељи се баве послом којим се баве, али, за мене, они су моји родитељи, а не дипломирани драматург и дипломирани монтажер. И као отац и мајка су одлични. Једна од многих, дивних ствари, којима су ме научили је - не мешај приватно и пословно.

* Како на свом професионалном путу решавате оне раскрснице које могу да значе „тамни вилајет“ - ако узмеш кајаћеш се, ако не узмеш кајаћеш се?

Стомаком. Увек си на истој раскрсници, направиш “за” и “против” листу, али, пре свега, послушаш свој првобитни инстинкт. И онда, кад донесеш неку одлуку “стомаком”, имаш и образложење у глави зашто си нешто одабрао или не.

фото: Милан Дјаков Дјале

* Како се у животу, љубави, међуљудским односима, сналазите на тим раскрсницама?

Исто. Што би рекао мој колега са класе: “Мени на образ”.

* Када дођете до раскрснице у срцу, шта се деси?

Пустим последњу сцену из филма “Цроссроадс”. Гитарски обрачун Стеве Ваи-а и Ралпх Маццхио-а.

* Када данас ослушнете себе, своје срце, своје “ја”, шта чујете?

Понекад превише шашавих мисли.

* Колико сте, у бити, сањар, романтик, идеалиста, занесењак и у чему највише?

У животу, за који су главна компонента људи.

* Ком “суфлеру” у животу и каријери највише верујете?

Звучаће нарцисоидно, али себи. Мислим да је, при сваком доношењу одлуке, добро да чујеш мишљења других, али да је то, ипак, на крају, твоја одлука.

* Очекује вас веома ангажована јесен. Шта издвајате као најзначајније?

Радујем се почетку позоришне сезоне, када ћу, поново, са драгим колегама, играти “Великог Гетсбија” у “Мадлениануму”, обнова “Ане Карењине”, почетак проба нове представе “Долце Вита”, “Последњи рок” у “Београдском драмском позоришту”, “Ивица и Марица” и “Мачка у чизмама” у омиљеном позоришту “Пуж”. Снимам, тренутно, серију, у хрватско-српској копродукцији, “Погрешан човјек” која ће се емитовати на “РТЛ”- у и “Првој” телевизији. И даље сам под утиском цртаног филма, који смо синхронизовали, “Хотел Трансилванија 3” и, као круна онога што сам радила у последње време - гостовање у “Кустендорфу” на “Бољшој” фестивалу и на “Котор Арт”- у, са Немањом Радуловићем и српско-француским оркестром “Доубле Сенс”. То је, заиста, било једно чаробно искуство. Радити са таквим људима, радити, коначно, са Немањом, који је, пре свега, вишегодишњи пријатељ и члан породице, са дивним музичарима и још дивнијим људским бићима и коначно се опробати у драматургији. Живела “Шехерезада”.