ДА постоји поштовање за оно што је Синиша Павић урадио за југословенску телевизију, а био је њена најзначајнија личност, одавно би стајао његов споменик на платоу испред Таковске 8. Баш као што сер Алекс Фергусон има свој монумент пред "Олд Трафордом". Ово је за дугогодишњег сарадника и пријатеља недавно изјавио Слободан Терзић, уредник и извршни продуцент серија "Породично благо", "Стижу долари" и "Бела лађа".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Синиша Павић: Данас не може да се пише "Бољи живот"

И док његове серије са ко зна којим репризама по реду обарају рејтинге гледаности, најплодоноснији аутор и сценариста на овим просторима, чија каријера саткана од ТВ бисера може да се пореди само с опусом Арона Спелинга, педесетогодишњицу рада обележава у илегали. Бар засада. После шестогодишње паузе откако је с наших малих екрана отпловила Шојићева "Бела лађа", Павић припрема нову серију с којом би требало да се врати на стару стазу успеха. Ону на којој се обрео 1968. с филмом "Вишња на Ташмајдану".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Синиша Павић: Данас је јефтин пут до успеха

- Мој почетак је заправо био 1966, кад је роман "Вишња на Ташмајдану" објављен. Можда тај почетак пада пет година раније, кад сам почео да га пишем. Прошао је тај јубилеј, а да га нико није обележио. "Нолит" више не постоји да би штампао јубиларно седмо издање за 50-годишњицу, а на телевизији се нико није сетио 40-годишњице "Врућег ветра", ни 30-годишњице "Бољег живота". Да сам себи честитам, није ред. Боље је да радим свој посао и напишем нешто ново - каже Павић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Синиша Павић: Завичај је само један, а ја сам свој изгубио

* Зашто сте направили толико дугу паузу?

- После "Беле лађе" био ми је потребан дужи одмор. Ту серију почео сам да пишем уз велики стрес, а завршио је уз још тежи, па сам дозволио себи известан отклон од тог посла. Најпре ми је Пантић, пошто је 10 година молио да му напишем ту серију и овековечим његову "животну улогу", пред сам почетак снимања рекао да не може да учествује у том послу и да нема тих пара које би могле да промене његову одлуку. На крају је и Шојић, након што је шест година беспрекорно радио свој посао, проценио, као и Пантић, да телевизија "нема" тих пара због којих би он то наставио да ради. Мени, који сам исписао 100 епизода, није падало на памет да те паре тражим. Али сам управо због гледалаца морао да преправим и поново напишем последњих осам епизода, променим главног глумца и целокупну структуру последње сезоне серије како не би остала недовршена. Никоме није пало на памет да ми плати бар тај допунски рад који је био тежи од свега што сам икада радио.

* Што би рекао наш народ, смучило вам се?

- Конкуренција је имала непристојну понуду, али само у обећањима, причама, договарањима и малим авансима, што сам већ и описао у претходној серији "Стижу долари". Као код браће Љутића, до наша два глумца нису стигли ни долари, ни еври. Дозволили су да буду преварени и успели да заједно са нелојалном конкуренцијом серији најпре нанесу велику штету, а затим и да је коначно зауставе.

* Агата Кристи је стварајући романе о Поароу на крају омрзнула славног детектива. Да ли су вама досадили Шојић и Пантић?

- Не. Волим сваког глумца који мој текст одигра добро. Они су то радили маестрално. Али су као људи поступили ружно, и према сопственом делу. Да бих даље радио, било ми је потребно да све то временом избацим из себе, чак и као лошу успомену.

* Значи, ипак пишете?

- Да, али никад више за одређеног глумца, нарочито не за незаменљивог.

* Уместо долара, стиже серија?

- Пишем нову серију дуже од годину, досад сам урадио седам епизода. Реч је о потпуној промени нашег човека и прилагођавању новом систему вредности. У мојој првој великој серији "Врућ ветар", Шурда је био незадовољан послом који ради. Тражио је у себи зрно талента, којим би могао да свој рад и живот осмисли, посао који ће радити најбоље што може и испољити себе као личност. У новој серији главни јунак нема такве дилеме и сумње о смислу живота. Он прихвата без икаквих колебања посао за који није способан, за који се тражи знање и способност већа од његове. Дакле, оно што се у народу зове - фотеља. Са свим последицама које такав неприродни положај производи за његову породицу, пријатеље и део друштва за који је одговоран.

* Да ли сте на почетку имали узоре које сте следили, или сте били препуштени себи?

- Кад се телевизија појавила у Србији, имао сам већ 26 година. Дошао сам на одусуство из војске и отишао у Руски дом да видим изложбу телевизора. Одједном сам свој лик видео на двадесетак екрана истовремено. Камера је снимала оне који улазе. Нисам тад ни слутио да ћу на таквим екранима бити често, и као гост и као писац. Међутим, прошло је још 10 година да би ме позвали на сарадњу. Још две су прошле у одбијању и мом премишљању, и још две док се нисам оженио. А тада је Љиљана, моја супруга, која је била одушевљена романом "Вишња на Ташмајдану", била уверена да ћу само на телевизији моћи да урадим све оно што је она веровала да могу и што носим у себи.

* Почели сте са "Дипломцима".

- И после те серије био сам опет на почетку.

* Али била је то веома популарна серија?

- На телевизији сте увек на почетку. Ако сте довољно критични према себи, чак и ако вам је серија популарна, схватићете да добар текст није довољан. Потребне су припреме, добар редитељ да тачно прочита тај ваш сјајан текст, гумци који не шмирају и екипа у којој свако ради свој посао како треба. Били смо још далеко од тога, тако да сам ја, радећи "Отписане", "Позориште у кући" и "Образ уз образ", био стално на некаквом почетку и тек кроз две године дошао до свог правог почетка. А то је "Врућ ветар".

* Уз ваше серије научили смо да се смејемо сопственој муци?

- Кажу да је смех лековит, а најбољи је онај који помаже да боље разумемо наш живот. Онај с којим се "више зна", са којим у свет хаоса уносимо и успостављамо поредак разума. Мој хумор припада управо тој врсти.

* Гледате ли нове домаће серије?

- Обавезно погледам сваку и увек прву епизоду. Даље гледам уколико проценим да заслужује пажњу.

* Чини се да серије никад нису биле изложене већој критици?

- Пролазио сам и ја кроз разне "топле зечеве" у каријери. Ниједна серија није била толико нападана као "Бољи живот", а после ње "Срећни људи". Још више! Време је показало да су ти напади били неоправдани. Требало је то издржати. Тад нису постојале друштвене мреже, али је било ангажованих лобија од стране разних заинтересованих лица, и у самој кући и ван ње, којима је било у интересу да сруше уредника серије или некога ко је ту серију започео.

* Један публициста одао вам је признање да сте својом упорношћу успели да наметнете специфичну естетску парадигму, која ће, бар кад је реч о ТВ уметности, још дуго представљати доминанту.

- Већ сад се види таква парадигма ако је и постављена, неће моћи да се одржи. Мој пут на телевизији био је специфичан. Радио сам у време погодно за писца, кад сам доносио идеју, серију, дијалог који се није могао мењати и кад сам практично успео да реализацију серије пратим од припреме до учешћа у монтажи. Није немогуће да се то понови код неког од оних који ће убудуће радити на телевизији, али мој случај се не може назвати доминантом која ће трајати. Телевизији као систему не одговара писац какав сам ја, исувише захтеван кад је његово дело у питању. Телевизија све више постаје индустријски погон, па не верујем да ће се још некад поновити да писац буде један, а да режију ради тим.

* Да ли сте очекивали више признања за свој рад?

- Писање за телевизију чини живот узбудљивим, доноси много задовољства, пружа огромне могућности, али је често веома стресан. Писац се осећа усамљено и на великој промаји. Задовољство стиже касније у сусрету с непознатим људима, који то што сам радио памте и воле. То је највеће и уједно једино право признање.

ПЛАТИО САМ СВЕ ЦЕНЕ

* ДАНАС млади сценаристи бију битку са оригиналношћу...

- Оригинални израз сигурно неће наћи учествујући у преписивању страних серија које се раде по лиценцама. Писац који жели оригинални рукопис, заувек ће бити у сукобу са телевизијом. Она тражи брзину, писац тражи време. Телевизија ствара гужву, писац тражи самоћу. Телевизија поставља рокове, а писац покушава да их продужи. Од када сам почео да радим за ТВ, мој највећи напор и најдужа борба била је за очување интегритета текста и поштовање места писца у ланцу продукције. За себе сам то изборио, али сам успут платио превелику цену у времену, у нервима, па чак и у судским споровима. Увек сам био против такозваног тимског рада. У њему се губи оригиналност и самосвојност писца. Прави писац увек има сопствени рукопис којим жели да обоји целу продукцију. Сада се, видим, стварају тимови сценариста, постоје у екипи креатори серије, идејни творци... Ја сам у свим својим серијама био све то заједно. Могуће је да телевизија неће имати потребу за таквим писцем какав сам био ја, који све то захтева, и можда ће садашња продукција серијског програма дозволити да све потребе и циљеве оствари тимским радом. Али сигуран сам да ће писци у том процесу изгубити оригиналност, тај посебни свет који носе са собом и са којим желе да испуне екран.