РАСКОШНУ каријеру Предрага Цунета Гојковића, која је трајала седам деценија, обележио је и догађај који се десио 26. марта 1971. године, у београдском хотелу “Југославија”. Реч је о необичном концерту “Ко зна више”, тачније натпевавању два врхунска уметника - Милета Богдановића и Цунета Гојковића. Певачки двобој трајао је пуних 15 часова, певачи су на сваки сат имали 10 минута паузе, а уз њих је дежурао тим од пет лекара. Публика, у којој је било много Милетових и Цунетових колега, испунила је салу до последњег места. Отпевано је 300 песама, а Цуне је победио са бодом разлике (42:41), показавши изузетне гласовне могућности, богат репертоар и невероватну музичку меморију.

- Организовали смо такмичење по угледу на Клеја и Фрејзера, који су се тукли 15 рунди - испричао је Цуне 2013. за “Новости”. - Правила су била заштићена у ауторском заводу. У првој рунди је Миле почињао песму, а ја исту завршавао, и обрнуто. Друга рунда је била “на слово, на слово”, којим словом један заврши песму, тим словом кроз 10 секунди треба да почне песма другог. Трећа рунда биле су песме на одређену тему - од вина и ракије, преко косе, цвећа, коња, бродова, тараба, до бројева - 55 минута смо певали песме о бројевима. У четвртој рунди певали смо по задатку противника, тако што смо три месеца пре дуела један другом задали 300 песама које су се чувале у трезору Народне банке до дана такмичења. Следећу рунду почињали смо песмом без интонације и ритма, с тим што је противник морао да пева други глас - терцу. Почели смо око осам сати увече, а завршили сутрадан у један по подне. Да је у то време у Београду био Риплијев биро, сигурно бисмо ушли у књигу рекорда. Тада се прочуло да Цуне зна највише песама, али с временом то ишчили. И данас запевам у себи, идем по азбуци да видим да ли могу да се сетим тих песама.

Натпевавање двојице врхунских интерпретатора и познавалаца како наше народне музике тако и традиционалне музике других народа имало је за циљ промовисање добре народне песме. У наредних 30 година, Миле и Цуне обележавали су сваку деценију тог певачког двобоја, изнова доказујући да је наше музичко благо неисцрпно.

Цуне, легенда српске песме, певао је у најзначајнијим и највећим дворанама света, филхармонијама свих 15 тадашњих совјетских република и 22 аутономне покрајине - од сале “Чајковски” у Москви, преко париске “Олимпије”, “Линколн центра” у Њујорку, до сиднејске Опере...

- Култура је космополитска и, ако се увуче у своје границе, онда престаје да буде то што јесте - говорио је Цуне. По мени, Радмила Бакочевић није српска оперска певачица, није ни југословенска, него светска. Чим се мени нешто допада, то је моје. Моји су и “Квин” и “Дјуран дјуран” и “Полис” и “Блад, свет енд тирс”.


МИ СМО ПЕВАЧКА НАЦИЈА

ЦУНЕ је сматрао да су Срби певачка нација:

- Имамо одличне певаче од седам до 77 година, али ми је жао што постоје само два стила певања - Цецин и Шабанов. Нико се не бави својим стилом, нико не обнавља народну музику, сви јуре хитове како би зарадили новац или стекли престиж.