Априла 1985. године у домаћим биоскопима приказује се “Уна”, филм који је својим слободнијим сценама узнемирио пуритански део домаће јавности, која га је прогласила првим меким порнићем. Главна глумица Соња Савић, тада двадесеттрогодишња девојка и већ награђивана глумица је у интервјуу Весни Радовић открила шта она мисли о том филму.

"Има двадесет три године, а за собом већ позамашан број филмских и позоришних улога. "Царица Теодора", нишки "Гран при", "Златна арена" – на ове награде неке њене колегинице чекају годинама. У каријери Соње Савић све се дешава вртоглавом брзином. Улоге се ређају једна за другом, а она се с невероватном лакоћом и ноншалантношћу трансформише из љубомоме девојке ("Нешто између") у мушкобањасту тинејџерку ("Шећерна водица"), екстремно елегантну жену ("Давитељ против давитеља"), у савесну студенткињу ("Балкански шпијун") и тако редом до фаталне, голишаве Уне у истоименом филму Мише Радивојевића, око кога се подигло много прашине. Филм је проглашен првим југословенским меким порнићем, а љубавне сцене, у којима Соња и Раде Шербеџија заиста не штеде своје умеће окарактерисане су као жесток секс", написала је Весна Радовић на почетку разговора са Соњом.

-“Уни” је пришивена етикета не само “меког порнића” него, чак, и порно филма, али мене то претерано не узуђује. Људи су код нас доста непрецизни, тако да погрешно постављају ствари. И софт порн и порно филм врло су честе форме озакоњене у свету; јасно је како и у коју сврху се праве. Ако су добри филмови, естетика им је веома чврста, а еротика се узима као суштина међуљудских односа и, на известан начин, велича - рекла је Соња Савић.

Секс у Уни није ни еротичан, ни узбудљив, ни леп

- “Уна" обилује с тих пет-шест љубавних или еротских сцена, али како се у филму говори о распаду међуљудских односа зарад општег издајства, и тај секс је доста равнодушан и агресиван. Дакле, није ни еротичан, ни узбудљив, ни леп. Последица је једног замореног средовечног човека , који је некада можда и уживао у љубави, и једне младе још изгубљене особе, која није ни пронашла своје место, тако да је тешко да је икад и уживала у љубави. Они се међусобно подају, а то чини нарочито она, пристајући да буде – на неки начин – не понижена али употребљена за атак тог човека на целокупно своје постојање, на средину, на све што га окружује - објаснила је Савић.

Она је на тај начин прочитла и сценарио. Како је објаснила погледа редитеља Мише Радивојевића на свет и однос према моралу је чист. Он је желео да бљуне ту стварност из филма ред људе, баш зато што је моралан човек загушен до грла.

- Е, сад, продуцент каже: порно филм! Треба ставити етикету која је људима примамљивија, непозната, пошто је у Југославији – без обзира колико су се људи нагледали порно филмова на видео-рекордерима по кућама – јавно приказивање порно филмова, у биоскопима, немогуће и неморално, на првом месту - сматрала је Савић.

Уна је осредњи филм, а био би досадан порнић

Уколико узмете да гледате Уну као мек порнић, он онда постаје инфантилан и смешан филм мислила је Соња.

- Онда су те сцене неузбудљиве, остављају гледаоца хладног и, отприлике, своде се на коментаре да ли ерекција може да се догоди у року од 5 секунди или не може? Или: зашто она има чарапе кад води љубав?! Истина, то све јесте неки знак, али пре мелодрамски знак за разоткривање карактера ликова. Ја признајем: ми нисмо довољно занатски развијени – ни Милош, ни Раде, ни ја – да би то довољно обзнанили гледалишту - рекла је Савић, објашњавајући да по њеној процени, они раде у доста неразвијеној, чак примитивној кинематографији која ствара своја дела путем импровизације, произвољности.

Закључила је да је Уна један осредњи филм, који је погрешно представљен и који већина, вероватно, погрешно гледа.

- Неко очекује лепу жену, неко капоровске сјајне путене мушкарце и путене жене, а неко – навикнут на америчке трилере – убедљиви заплет приче о уцени, па зато филм углавном и разочарава - објаснила је Савић.

Зашто је само Уна гола?

- У првој сцени, која се у филму слуша преко траке, која није урађена уживо, а која је написана у књизи и преузета тако, сазнаје се да Уна и Мишел (Соња и Раде) већ увелико воде љубав и да му она, тек негде усред тог чина, каже: “Свуци се и ти”. Дакле, она је већ обнаженана и тражи од њега да уради исто , и ето – то је та нека генерацијска одредница коју је Момо Капор доследно потенцирао у “Уни”, описујући једну генерацију која се лако свлачи и једну која лако води љубав, али се зато лако не свлачи - казала је Савић.

Другу генерацију је описла као веома добро је информисану, пуна је чињеница, али када треба да искаже емоције – заћути. Као ону која не уме да каже: хладно ми је, топло ми је, волим те, не волим те – већ то из чиста мира исформулише у неки интелектуализам.

- Е, сад, што се тиче Шербеџије: он је човек који је радикално избљувао себе, и на сцени и на платну, не либећи се ни бала на устима: не либећи се свлачења; не либећи се своје задњице; не либећи се агресивности и, можда, емоција.. Тако да да њему није никакав проблем да се свуче и услика са свих страна, што значи да несвлачење професора Мишела Бабића у “Уни” нема никакве везе са Шербеџјом - навела је Савић.

Радња је у глуми основа, па нема проблем да се скинем

- Ја сам имала велики проблем да ли уопште глумити или не, али кад сам то у себи дефинитивно преломила – све је кренуло својим током. На Академији сам научила да, као што је у сликарству потез оно осовно, у математици број, у глуми је то радња. Дакле, све наше ситуације, све што ћовек живи, све ствари које постоје могу се свести на радњу - рекла је Савић, објашњавајући како је сваки покрет у нека радања попут кресња шибице, трзаја тела, загрљаја.

Кад је све то научила било јој је много теже, да док је снимла “Шећерну водицу”, да шета градом рашчупана и са великим носом, да покрене себе и инфантилно се помири са девојком од 23 године и каже: "Пу, дркаџијо!", него да се у “Уни” скине у студију пред пет људи који имају потпуно исти однос према том чину као она.

Моје родитеље није шокирала "Уна"

- Ја се добро слажем са својим родитељима, и међу нама нема никаквих проблема. Ми смо се увек међусобно пратили, и свака акција свакоме је позната. Пошто имају поверења у мене, имају поверења и у сваку моју активност, знају да од некуда долази, они је промотре.
Признајем, мом оцу је углавном досадно кад гледа оно што сам ја урадила, али ипак гледа. Међутим, оно што мене нервира јесте страх да они од средина не трпе известан атак због мене, јер ја сам ипак њихово дете, једино дете – па још женско - описала је Савић.

На питање да ли се плаши да ће улога Уне повући за собом и наредне тог типа, рекла је да она жели што разноврсније ликове.

- Моја жеља је да бацим себе у све могуће околности , у што разноврсније улоге и да будем искоришћена на што више начина. Од позоришта и уопште од овог позива – не може се захтевати нарочита егзистенција. Моја егзистенција није чврста; ја не бих могла да живим сама од себе, с начином исплате какав је у кинематографији, без запослења, без свега: апсурдно је и помишљати тако нешто - сматрала је она.

Мерлин Монро и Милена Дравић као узори

Три домаће глумице су јој били узори и била је фасцинирана њиховом појавом.

- Снежана Лукић, која је радила у филмовима Живојина Павловића, њена грациозна појава и филмски начин говора фасцинирали су ме. Друга жена, која је на известан начин увек неформално у неформалним филмовима сјајно себе изражавала и била лепа, паметна и слободна жена јесте Божидарка Фрајт. И трећа особа, која је филм спознала као свој лични живот и учествовала у њему кроз њега се развијајући , бескрајно га волела и дивила му се, која је увек била фотогенично, паметно и духовито биће – Милена Дравић. Она је била моје детињство, детињство целе моје генерације, заштитни знак за Југославију - рекла је она.

Глумице, које су је фасцинирале, уништиле, пробудиле у њој потпуну страст за бављење глумом су: Били Холидеј, Марлена Дитрих, Жана Моро и најзад, у апсолутно професионалној кинематографији недавши се до краја – Мерилин Монро.

Ја сам једна несрећна девојка


- Ја имам неку срећу – чујеш колико пута то спомињем да изгледа да стварно имам много

среће, а ја је, у стварности уопште немам. Ја сам једна несрећна девојка. Дружим се са ширим кругом људи с којима сам одрасла негде од петнаесте године. Ми смо прошли многе фазе распадања, скупљања, свега живог и сад смо до те мере сјајни да више не причамо ни о чему. Не процењујемо једни друге и углавном, играмо виста табланета и тако можемо ноћима. Умемо и да шетамо улицама, умемо и да одемо од других људи, сјајно се слажемо и – сви смо самци. То су људи који немају никакве везе с филмом, али ја волим да их одведем на премијере својих филмова - испричала је Савић.

Izvor: yugopapir.com