РЕТКЕ су особе које су до свог успеха дошле без иједне мрље, било на приватном, било на професионалном плану. Које су се континуирано истицале искључиво радом, талентом, чашћу и достојанственошћу. Једна од њих свакако је Љиљана Благојевић, глумица која је својим позивом почела да се бави још 1975, а до данас је остварила више од 60 филмских и серијских и небројено позоришних улога.

Ни награде, разумљиво, нису изостале, па је Благојевићева освојила сва значајнија признања на овим просторима. Недавно смо имали прилике да је видимо у улози Драге Машин, у серијалу „Крај династије Обреновић”, на РТС-у, а пре месец дана завршила је снимање ТВ филма „Оно мало части”, Филипа Чоловића, у којем тумачи главну улогу - Милунку Савић. С обзиром на то да је тумачила још неколико хероина, питамо је да ли с посебном врстом одговорности приступа таквим улогама:

- Глумачки професионални поступак у процесу рада увек је пун одговорности, јер од његовог квалитета зависи будући ангажман, али је сигурно он још одговорнији када се игра историјска личност. Иако уметност није час историје, ипак у припреми улоге истражујемо све што је доступно и покушавамо оно што је остало записано о тој личности да искористимо у креирању лика и карактера те особе. Јер, свака историјска личност је ипак човек од крви и меса, па самим тим и од светлих и тамних страна.

ОДВОЈИЛИ СМО СЕ ОД ПРИРОДЕ * Шта су нам модерно доба и начин живота донели, а шта однели?
- Донели су брз живот, јурњаву за профитом, висок стандард, а узели душу. Доста смо се одвојили од природе, чији смо део, и то није добро. Ово време електронике много је опасно уколико нема мере. Каже Куељо: „Нема боље дадиље од таблета, само узима душу.” То све говори.

* Да ли би требало више пажње да посвећујемо значајним личностима из наше историје? И на који начин?

- Ако погледамо велике народе, иако су им државе млађе од наше, ипак ћемо видети како негују све што им даје идентитет и посебност, било да се ради о научницима, уметницима или историјским личностима. Онда се намеће као одговор: „А што да не!” Но, ако опет погледамо нас, видећемо да имамо кратко памћење, да смо веома мало тога учинили да се више сазна и о Миланковићу и Пупину и Милеви Марић, а да не говоримо о значајним историјским личностима. Ако ме питате на који начин, па, кроз школску едукацију, кроз снимање ТВ серија, драма, филмова, кроз одличан школски и ТВ програм. Кад би се значајним личностима из наше историје посветило онолико пажње колико се поклања ријалити програму, статистика би била другачија. Али данас циљ није образован мислећи човек, већ потрошачко-дужнички роб.

* Сматрате ли да је нашим телевизијама потребно више оваквог програма?

- Сматрам да је обавеза телевизије која има националну фреквенцију да прави не програм који би маса волела да гледа, већ оној који је добро да гледа. Мислим да често потцењујемо гледаоце. Није тачно да траже само лаку забаву, естраду. И те како умеју да препознају квалитет. Али ако им само сервирате примитивно и простаклук, јер то има високи рејтинг (?), а и то је питање колико је тачно, онда ћете сами, по принципу одсуства могућности избора, натерати усамљене и сиромашне да конзумирају то ђубре од ријалитија и да полако постају његови заробљеници, као у пауковој мрежи. Кад погледам старе серије, драме, ТВ филмове, тад нарочито схватим површност у којој данас живимо, бар што се тиче третмана мог еснафа и културе уопште.

* Да ли вам се чини да својим садржајима телевизије махом потцењују публику?

- Да. Врло. Здушно негују примитивизам и још здушније занемарују талентоване младе уметнике и научнике. Чак се ускраћује простор и доказаним мислећим ауторима.

* Шта најчешће гледате на телевизији?

- Трудим се да ТВ гледам зато што нешто одређено желим да видим, а не да ми је нон-стоп укључен. Веома волим да гледам „Трезор”, квизове, Хистори, кување, емисије уметничке музике, а од забавних емисија „Жикину шареницу”.

* Које бисте три вредности издвојили као најважније у свом животу?

- Не бих ја то тако математички. Жива сам, још имам потребу да се побуним због правичности и да се обрадујем кад видим некога ко ми је драг. Мени доста, као знак да сам човек.

* Ваш супруг Синиша Ковачевић и ћерка Калина такође су драмски уметници. Да ли, и у којој мери, посао „доносите” у кућу?

- Калина има свој дом и носи га тамо. А ми онолико колико га доносе адвокати и доктори.

* Колико помаже то што сте из исте бранше?

- Не знам како би било да нисмо. Цео живот смо заједно, тако да ми је то све нормално. Има ту и доброг и лошег. Све се дели. И пријатељи и непријатељи.

* Има ли то мане?

- И ако их има, а има их, не бавим се тиме. Не трошим време на причу о томе. Волим да радим, и док је тако, добро је.

* Заједно са супругом бавите се и продукцијом. Како се сналазите у тој врсти посла?

- Продукцијски посао је веома тежак. Он нема везе са уметношћу. Ипак, ја га волим и умем да га радим кад добијем прилику за то. Много је тешко добити је, јер уколико нисте близу ватре, она вас неће огрејати. Политика је та која одређује ко ће добити шансу а ко не.

* Имате ли недосањану улогу?

- Немам.

* Чиме се све тренутно бавите, какви су вам планови?

- Бавим се консултацијама за пријемни из глуме, јер ове године примам класу на „Синергији”. Има даровите и занимљиве деце. Завршила сам снимање ТВ филма „Оно мало части” о Милунки Савић, у режији Филипа Чоловића, за РТС. Играм моје представе у Народном позоришту, Звездари и Славији и покушавам да испродуцирам неке нове пројекте. Надам се да ћу у томе успети.

* Да ли се уморите од толике ангажованости?

- Не. Волим да радим и то ме регенерише.

* У чему највише уживате у слободном времену?

- У игрању са Мионом.

* Шта бисте поручили младим глумицама?

- Да верују у себе, да не чекају да буду изабрани већ да сами бирају пројекте, и да чувају људски и професионални дигнитет.



ЗАГЛУПИ ПА ВЛАДАЈ

* Формат ријалити програма проширио се и на живот ван малих екрана. Неретко се осећамо као под лупом и као провалници у нечије животе. Шта мислите о томе? Да ли ће се и када то променити?

- Не верујем! Мислим да је то намера и пројекат. Заглупи па владај. Недавно сам чула да је Кина забранила ријалити. Не знам да ли је то тачно, али ја то поздрављам. Говорим о овим ријалити програмима где се развијају воајерство и насиље. То је горе од порнографије. То је дно цивилизације. Сведоци смо тога да ти програми од анонимног полусвета праве звезде. Насупрот томе имамо дивну младост која осваја награде на светским такмичењима из уметности, науке, и о њима нико ништа не зна. Као да не постоје.