РАДИТИ посао који волиш сматра се једним од највећих успеха у животу. Јована Гузијан, млада нада ТВ Арена спорт, и једна од ретких дама српског спортског новинарста, у тој мисији успела је у потпуности. На терен на ком углавном владају мушкарци, срцем је истрчала још у 17. години, направивши прве професионалне кораке у спортској редакцији листа „Данас”.

У међувремену, од „петлића” је стасала у искусног сениора, и у последње две године постала једно од препознатљивих, и свакако најлепших лица популарног ТВ избора на даљинском управљачу сваког Србина који иоле воли „чаролије са лоптом”. На који начин је њен живот предодредила страст према тој „магији”, Јована открива у разговору за „ТВ новости”, истичући да би волела да заувек остане у спортском новинарству и на ТВ:

- Спорт сам заволела уз оца и брата. Тешко је описати ту љубав. Кад сам схватила да ме истовремено привлачи и новинарство, одговор на то чиме ћу се бавити, наметнуо се сам - започиње Јована причу о првим данима „у тиму”, признајући да је жена на фудбалском терену занимљива и несвакидашња појава.

- Доласком на Арену желела сам да људи, осим тога што ће ме гледати, послушају и оно што имам да им кажем. Водила сам рачуна о питањима, консултујући се са искуснијим колегама, које су ми рекле да у првом плану буде мој разговор са саговорником, а не то што сам припадница лепшег пола - присећа се Јована, додајући да су према њој и колегиницама сарадници из редакције увек били другарски настројени. Никад није имала посла са уобичајеним предрасудама.

КОЛЕГЕ ИДОЛИ ОСИМ љубави према фудбалу, ова талентована девојка каже да су јој тројица колега много помогла кад је започињала спортску ТВ каријеру.
- Ненад Миловановић, један од најбољих коментатора, указао ми је на то како би требало да се поставим као женско у нашем послу. Шефа наше спортске редакције Ивана Радуловића сматрам најбољим спортским водитељом у студију, а ту је и Милош Милићевић, новинар који је познат по чувеним спортским фразама, и са којим се често консултујем око писања најава за емисију. Недавно ми је рекао: „Како не схваташ да су класичне најаве досадне. Почни са: Субота је дан кад ће очи Европе бити упрте у Београд...”.

- Чим сам дошла на разговор за посао, поручили су ми да они функционишу као велика породица и уколико се не уклопим у колетив - џаба ми и лепота и знање.

Данас, кад је доказала да је неизоставан део редакције, те пред камером забележила готово сваку важнију утакмицу Суперлиге и коначно осетила чари извештавања с вечитог (149. по реду) дербија између Црвене звезде и Партизана, Јована истиче да је остварила снове које је досад сањала, те да је спремна за нове. Оно што је најлепше у свему, признаје, јесте то да је спорт њен живот.

- Дан ми се своди на посао и обавезе према студијама маркетинга на Економском факултету. Кад немам испите, излазим с друштвом, али и тад причам о спорту. За одлазак код козметичара и у спа-центре с другарицама немам времена - поручује Јована.

- Другарице које не прате спорт понекад ми замерају што ми се у свакодневном говору често провлачи спортски жаргон. Дешава ми се, рецимо, да уместо сувозач кажем саиграч (смех). Кад год се нађем у мушком друштву, ко о чему - ја увек и само о фудбалу. Тад пријатељице почну да колутају очима и вапе: „Хоћеш ли престати да причаш о фудбалу! Девојка си, буди мало женствена” - открива нам она, додајући да са момцима, пак, има други проблем. Заћуте кад схвате да се у спорт боље разуме од њих.


На питање како се бори с личним навијачким емоцијама током извештавања, одговара нам кроз осмех:

- Хтела или не, морам. У емисији се не представљам ја, већ кућа за коју радим и важно је да се не осети пристрасност. Једноставно, имам прекидач у глави за навијачке страсти. Последњих пет година сваки викенд проводим на фудбалским стадионима. Не могу да замислим да се нека занимљива утакмица игра у Београду, а да је гледам на малом екрану. Невероватан је осећај бити у таквом енергетском вулкану. То је разлог више зашто се бавим овим послом - поручује, издвојивши две утакмице које ће памтити цео живот.

- Прва је она кад се Партизан 2003. први пут пласирао у Лигу шампиона победивши Њукасл. Била сам са породицом у Будви, и читав град је навијао за српски клуб. Други меч је Црвена звезда - Бордо и онај несрећни пенал у 90. минуту.