Јована Гузијан: Фудбал је мој живот

РАДИТИ посао који волиш сматра се једним од највећих успеха у животу. Јована Гузијан, млада нада ТВ Арена спорт, и једна од ретких дама српског спортског новинарста, у тој мисији успела је у потпуности. На терен на ком углавном владају мушкарци, срцем је истрчала још у 17. години, направивши прве професионалне кораке у спортској редакцији листа „Данас”.

У међувремену, од „петлића” је стасала у искусног сениора, и у последње две године постала једно од препознатљивих, и свакако најлепших лица популарног ТВ избора на даљинском управљачу сваког Србина који иоле воли „чаролије са лоптом”. На који начин је њен живот предодредила страст према тој „магији”, Јована открива у разговору за „ТВ новости”, истичући да би волела да заувек остане у спортском новинарству и на ТВ:

- Спорт сам заволела уз оца и брата. Тешко је описати ту љубав. Кад сам схватила да ме истовремено привлачи и новинарство, одговор на то чиме ћу се бавити, наметнуо се сам - започиње Јована причу о првим данима „у тиму”, признајући да је жена на фудбалском терену занимљива и несвакидашња појава.

- Доласком на Арену желела сам да људи, осим тога што ће ме гледати, послушају и оно што имам да им кажем. Водила сам рачуна о питањима, консултујући се са искуснијим колегама, које су ми рекле да у првом плану буде мој разговор са саговорником, а не то што сам припадница лепшег пола - присећа се Јована, додајући да су према њој и колегиницама сарадници из редакције увек били другарски настројени. Никад није имала посла са уобичајеним предрасудама.

- Чим сам дошла на разговор за посао, поручили су ми да они функционишу као велика породица и уколико се не уклопим у колетив - џаба ми и лепота и знање.

Данас, кад је доказала да је неизоставан део редакције, те пред камером забележила готово сваку важнију утакмицу Суперлиге и коначно осетила чари извештавања с вечитог (149. по реду) дербија између Црвене звезде и Партизана, Јована истиче да је остварила снове које је досад сањала, те да је спремна за нове. Оно што је најлепше у свему, признаје, јесте то да је спорт њен живот.

- Дан ми се своди на посао и обавезе према студијама маркетинга на Економском факултету. Кад немам испите, излазим с друштвом, али и тад причам о спорту. За одлазак код козметичара и у спа-центре с другарицама немам времена - поручује Јована.

- Другарице које не прате спорт понекад ми замерају што ми се у свакодневном говору често провлачи спортски жаргон. Дешава ми се, рецимо, да уместо сувозач кажем саиграч (смех). Кад год се нађем у мушком друштву, ко о чему - ја увек и само о фудбалу. Тад пријатељице почну да колутају очима и вапе: „Хоћеш ли престати да причаш о фудбалу! Девојка си, буди мало женствена” - открива нам она, додајући да са момцима, пак, има други проблем. Заћуте кад схвате да се у спорт боље разуме од њих.

- Прва је она кад се Партизан 2003. први пут пласирао у Лигу шампиона победивши Њукасл. Била сам са породицом у Будви, и читав град је навијао за српски клуб. Други меч је Црвена звезда - Бордо и онај несрећни пенал у 90. минуту.