ВЕЧИТИ младић, који није прихватао пораз, Арсен Дедић изгубио је битку са дугом и тешком болешћу. Музичка легенда екс-југословенских простора преминуо је у понедељак увече у 78. години живота.


Кантаутор европских димензија пре извесног времена оперисан је и уграђена му је протеза кука, али је због компликација убрзо завршио у Клиничко-болничком центру Ребро у Загребу. Када је пре две седмице примљен у болницу стање му се донекле побољшало, али су му пре два дана прво отказали бубрези и онда сви витални органи.

Уз Арсена је све време била његова супруга, певачица Габи Новак. Када се чинило да ће Арсен да добије своју животну битку Габи га је храбрила да треба поново да научи да хода.
Поруке подршке непрестано су му упућивали и син Матија, његова супруга Марина и унука Лу. Међутим, певач је желео што пре да се из Крапинских топлица у близини Загреба, где је оперисан у приватној клиници, врати кући. Морао је да узима и посебне лекове, јер му је пре неколико година трансплантисана јетра, па је био осетљив на све врсте инфекција. Лекари су пре десетак дана били оптимистични, али су стално говорили да је стање крајње озбиљно и због трајно нарушеног Арсеновог здравља.

Доајен југословенске музике последњих десетак година борио се са здравственим проблемима. Пре годину и по незгодно је пао и тада су почели проблеми с куком. Према речима супруге све је теже ходао и болови су постајали све јачи. Због тога су лекари одлучили да га оперишу.

Прочитајте последњи интервју за "Новости":
Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски

Арсен је био књижевник, преводилац, али, пре свега, један од најважнијих композитора и кантаутора велике Југославије.

Нјегов препознатљиви шансоњерски стил, био је резултат изузетног музичког и песничког дара.

Написао је песме које су обележиле животе многих генерација од Словеније до Македоније.

Био је највећи песник међу музичарима и највећи музичар међу песницима. Никада није подлегао политичким играма које су се водиле на овим просторима, остао је часни човек невероватног талента, који је увек и једино проговарао кроз стихове својих песама.

Написао је музику за више од сто позоришних представа, око педесетак великих филмова и телевизијских серија укључујући "Просјаке и синове", "Глембајеве" и "У регистратури".

Ипак, највећим успехом сматрао је то што је пре више од пет деценија срео своју животну партнерку Габи Новак. Овај вечити шармер и некадашњи срцеломац за којим су жене секле вене и плакале уз његове романтичне песме, рођен је 28. јула 1938. године у Шибенику, а са музиком се сусрео још као дете у родном граду, где је уз свог оца схватио да га музички тактови у потпуности опчињавају.

Друго је дете Јована и Веронике Дедић, а са очеве стране сви су били православни свештеници, док му је мајка била Хрватица која је касније прешла на православље. Породица је била крајње сиромашна, а мајка му је била и неписмена и сам Арсен ју је научио читати и писати. Дала му је име Игор, али је на наговор свештеника промењено у Арсен.

Једно је време породица живела у улици у којој су били и Мишо Ковач и Вице Вуков. После завршене гимназије и музичке школе, са старијим братом Милутином 1957. напушта родни Шибеник. Милутин долази у Београд, где и данас живи и ради као сликар и колумниста, док Арсен у Загребу уписује Правни факултет.

Нјегов цимер Марио Боглиуни свирао је клавир и имао свој оркестар. Повремено је ангажовао Арсена да изводи композиције у то време популарних извођача.

Арсен је пуне три године провео на Правном факултету, али је ипак схватио да то није њего животни позив. Одлучио је да одустане и уписао Музичку академију.

У том периоду интензивно ради са Боглиунијем, заједно стварају композицију “Морнарев цха-цха-цха” за коју је Арсен написао стихове под псеудонимом Игор Кримов и која је освојила награду на фестивалу Загреб ’59.

Наставља да пише за Боглиунија, па песма “Послије љубави” на фестивалу Сарајево ’60. добија награду за најбољи текст. Оснивају вокални квартет "Прима", који пролази на аудицији за младе певаче Телевизије Загреб. У том периоду Арсен музици посвећује још више времена.

Иако је помало компоновао, углавном се фокусира на писање и аранжирање за друге, међу којима су Алфи Кабиљо и Никица Калођера.



После распада "Приме" започео је каријеру вокалног солисте. У Сплиту се на фестивалу 1963.појављује као кантаутор, да би само годину дана касније пјесме "Кућа поред мора" и "Модерато Кантабиле" одредиле његов кантауторски пут. "Кућу поред мора" написао је током боравка у војсци у Оточцу.

С том песмом освојио је прву награду жирија, другу публике и награду за најбољи текст. До тада је углавном писао за друге, па су ове награде представљале велико изненадјење. Преко ноћи је постао звезда, потписао је уговор са "Југотоном" и снимио први сингл.

Први студијски албум "Човек као ја" објавио је 1969. године. Продат је у 60.000 примерка, а Арсену је уручена прва златна плоча због тога. Две године касније изненада је објавио збирку стихова "Брод у боци", која је представљала изненадјење и за публику и за критику. Доживела је осам издања и продата је у 60.000 примерака.



У почетку каријере имао је мање улоге у филмовима попут певача у филму “Вишња на Ташмајдану”. Са Зринком Тутићем је у то време одушевљавао рециталима и песмама у некадашњој Палаиновки, где су се окупљали песници.

Тешко је и набројати све познате Арсенове песме , "О младости", ”Оно све што знаш о мени”, ”Враћам се”, ”Тамара”, ”Таквим сјајем може сјати”, ”Девојка за један дан”, ”Дида мој”, само су неке које су одушевиле бројне Арсенове обожаватеље, који су га поштовали и волели. Иако је ауторска песма остала његов основни израз, правио је композиције за далматинске клапе, музику за рекламе и песеме за децу.

Први заједнички албум са супругом Габи објавио је 1981. - "Арсен и Габи". Неколико година касније издао је плочу "Провинција" на којој се налазе песме “Девојка из мога краја”, “Све те водило к мени” и “Разговор с конобаром”. Тих година снимио је још неколико изврсних албума као што су “Антицасанова, “Кантаутор” и “Кино Слобода”.


Арсен је пленио хумором, нераздвојан са својом Габи, која је са њим била и у последњим тренуцима живота, када је било јасно да неће моћи да победи болест.

Говорио је да га, ипак, највише радује то што су на његове песме слабе - жене. Није скривао да су му оне увек биле највернија публика и веома важне у његовом животу.

Уз музику, објављивао је и поезију - "Замишљено пристаниште" (с Матијом Скурјенијем), "Народне песме", "Поесиа е цанто, Ла сфинге". "Загреб и ја се волимо тајно", "Хотел Балкан", "Песников братић", "101 песма" , "Киша – Раин" , "Слатка смрт", "Стихови", "Чагаљ", "Хладни рат", "Забрањена књига", "Падова", "Брзим преко Босне". Нјегови стихови путовали су светом, преведени на шпански, чешки, руски, украјински...

Преводио је и обрађивао познате шансонијере и ауторе. Основно одређење му је била музика, али спајајући је с поетским природно је стигао до властитог кантауторског говора, који га је највише и обележио. Компоновао је стихове Крлеже, Цесарића... Био је члан Хрватског друштва композитора као и Хрватског друштва писаца

Посљедњих неколико година живота све је чешће одбијао понуде за концерте. Посветио се сликању, цртању и породичном животу. Објавио је више од 25 студијских албума, 12 књига, написао је музику за стотинак позоришних представа и 34 играна филма. Својим ауторским радом оставио је неизбрисиви траг. Зачетник ауторске песме и литерарне шансоне остаће упамћен као романтик, шансоњер Балкана сасвим посебног стила и високе уметничке вредности.


РЕБУС ПОСЛЕДНЈИ
ТОКОМ последњег рата у Хрватској објавио је само један албум, "Тихи обрт", у којем се бавио ратним збивањима и његовим Шибеником, у коме му је још живела мајка. По повратку из Падове, где му је урђена трансплантација јетре објавио је књигу "Падова-успомене с боловања". Неколико месеци касније објавио је албум "На злу путу", који је 2004. проглашен за најбољи у тој години. Последњи албум "Ребус" Арсен је снимио 2008.

НИЈЕ ГЛАДИЈАТОР
Са великим бројем награда и признања, са обимним уметничким опусом од више од 30 албума, Арсен је и последњих година, иако нарушеног здравља неуморно радио. Два пута је добио Злтну арену за музику. Добитник је и других награда, међу којима и Награда Славенски, Премио Тенцо, Премио Брел и Порин, за животно дјело. Иза себе је оставио и девет руских турнеја, концерте по свим континентима... У шали је говорио да, и поред велике популарности, не би покушао да напуни пулску Арену, јер није гладијатор већ музичар.