У ВРЕМЕ кад се садржај ТВ програма може описати као вашариште понуде и потражње, којим господаре огласни простори, а квалитет сматра губљењем времена ако не доноси зараду, наш прослављени редитељ и глумац Радош Бајић у својој мисији очувања националне културе и плама народног огњишта не пристаје на компромис. После пет година паузе најављује наставак најгледаније српске серије свих времена "Село гори, а баба се чешља". Данас, кад и у трећој репризи својом највећом гледаношћу овај серијал одолева налетима турских сапуница и ријалити баханалија, Бајић верује да је право време да се камером вратимо у животе мештана Петловца и поново их примимо у наше домове и срца.

- Кад сам с Александром Тијанићем донео одлуку да "Село гори" стане на 89. епизоди, био је то невероватан потез на који се, уз просечан рејтинг 30 и највећи шер у историји српске ТВ од чак 72 одсто, не би усудио ниједан аутор и емитер. Познато је да је "Село гори" најгледанија домаћа серија али не и да је најгледанији ТВ садржај уопште. Гледанији од преноса сахране Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, прве послератне фудбалске утакмице Србија - Хрватска, "Песме Евровизије" у Београду... Петловчани су постали део нашег народа, свуда где се српски језик разуме, од Сиднеја до Торонта.

* Шта то има "Село гори", кад је и у репризи гледаније од премијерних домаћих серија?

- Знао сам да ће нас публика поново радо дочекати, али се нисам надао оволикој гледаности. Ипак је ово трећа реприза. Кад смо завршили серију, обријао сам бркове. Људи би ме сретали на пијаци, домунђавали се јесам ли или нисам Радашин. Сад кад сам их поново пустио, због припреме наставка серије, не могу да идем улицом. После 40 година каријере, не говорим ово као неко ко ужива у популарности. Само носим свој самар и играм за публику. "Село гори" је поново актуелно и видим радост на лицима која ми се обраћају. Живимо у свету снажне деструкције. Сав тај ужас гарниран је скарадним ријалити програмима. Кад се на екрану појаве нормални људи, са малим радостима и тугом, а с којима се гледаоци идентификују као симболом борбе за частан и поштен живот, онда ми показујемо - да је то Србија.

* Назвали сте серију поетском причом о растакању савременог села. Зар вам се не чини да је пре реч и носталгији за њим од пре 30 година, кад су почеле да га напуштају младе снаге?

- За осам година, колико серија живи, урађено је много научних радова о њеном феномену. Чак су и чланови САНУ научно разматрали тезу о томе зашто је "Баба" толико пријемчива. Она нас подсећа и враћа на основне животне, етичке и људске вредности, које су красиле српски народ. Села су платила највећу цену у периоду транзиције, илити дробљењу традиционалних вредности. Све је то с циљем да би се успоставиле вредности господара света, који силом, новцем и својим начином живота осваја наша рудна богатства, планине, реке... Српско село је задржало дах прошлости. И данас постоји, али, нажалост, има и оних која су изгубила своју физиономију. Душу и начин живљења. У њима нема ниједне краве, а сељаци се прехрањују купујући албански парадајз, шљиве из Турске и грожђе из Чилеа.

* Будући да сте после "Равне горе" отишли са РТС, хоћемо ли "Село гори" гледати на некој другој ТВ?

- Моје удаљавање од РТС је рецидив велике друштвене халабуке око "Равне горе", уз значајно поспешивање в.д. руководства РТС на челу са Николом Мирковим, који је после смрти Александра Тијанића - добио изненадну шансу да оствари своје програмске замисли, у које му се очигледно Радош Бајић, из само њему знаних разлога, није уклапао. Што је легитимно. Али, питање је колико је било морално прекинути серију "Равна гора" за коју је већ постојао потписан уговор, и која је такође била најгледанија и на највишем степену друштвене одговорности. Но, како су радили - тако ће и пожњети. Серија "Село гори" је бренд Јавног сервиса, па је логично да тамо и настави свој живот. Било је турбуленција, тачно је да смо разговорали и са другим емитерима, који су показали велики интерес да раде са нама. Што ће се вероватно и десити - али са неким другим пројектима, јер "Баба", ипак, остаје код куће.

НА РТС ПОСЛЕ ГОДИНУ И ПО

КАЖЕТЕ да је рампу на "Равну гору" спустила политика, а онда је годину и по од њеног укидања рехабилитован командант Краљевске војске. Доживљавате ли то као иронију судбине?

- Сами сте одговорили. Занимљиво је то да досад нико није рекао да је "Равна гора" укинута, а то јесте тачно. Нисам цмизрдио због тога. Онима који су спроводили нечији налог нека то служи на част. Због свега тога - дуго нисам био на РТС. Пре две недеље, после годину и по, вратио сам се у Таковску 10, на позив новог генералног директора господина Драгана Бујошевића. Надам се да настављамо тамо где смо стали.

* Да ли сте као аутор "Равне горе", који вас је сагорела егзистенцијално и здравствено, осећали кнедлу у грлу током снимања ламента ове велике теме - филма "За краља и отаџбину", или вам је с последњом клапом пао камен са срца што сте бар на тај начин заокружили неоставрен сан?

- Тај филм ми је веома значајан, али не представља утешну награду за бродолом "Равне горе". Сигурно бих га снимио и да је трилогија о Другом светском рату завршена. У "Равној гори" сам официрски командовао "за мном". Увек сам свуда био први. Да тако нисам радио, сумњам да би серије било. Како се све више удаљавамо од ње, стижу признања, а њена вредност добија на значају. Не може нико да ме увери да политичка елита, чију генетику знам, није имала ништа против "Равне горе". За друштвени тренутак у којем је настала била је превише испред времена и истовремено ретроградна и контроверзна. Да је настављена, трпели бисмо притиске из Европе којој стрмоглаво стремимо по принципу: "Хоћете серију о Дражи, ево вам проблема са десидентним Албанцима, Бошњацима, неокомунистима и осталима". Савест ми је чиста. Платио сам огромну цену, али сам поносан због "Равне горе".

Јесте ли се покајали што сте покушали да помирите завађену српску браћу?

- Напротив, била ми је велика част. Знам да ћу на неки начин ући у историју, јер сам макар покушао да екранизацијем - како је почела велика српска несрећа. Десет епизода "Равне горе" су експозиција великог пројекта који није реализован. Требало је да се заврши суђењем Дражи Михаиловићу, 17. јулом 1946. у Топчидеру, након чега је убијен као пас и сахрањен ко зна где, док се Јосип Броз башкарио на Белом двору. Гледаоци из целог света су нас охрабривали да наставимо серију, хтели су да помогну да СМС порукама прикупимо новац. Одбио сам. Сматрао сам да се овакав пројекат не може наставити без националног консензуса и јасне и снажне подршке државе. Која је у потпуности изостала.