Србији треба чудо!

ВИШЕ од 110.000 пређених километара, 500 посећених села, око сто емисија - бројчани је биланс серијала "Задња кућа, Србија" (РТС). Емотивни салдо није тако лако израчунати. Током пола деценије бележења пропасти Србије, екипа серијала видела је и смех и сузе, и бес и оптимизам, и срећу и тугу. Напуштене куће у српским селима, људе без перспективе у варошима, али и оне који се шале на свој рачун.

Аутор Милан Поповић открива да јубилеј дочекује са помешаним осећањима.

- Тема коју обрађујемо, демографски слом Србије, доноси дозу депресије. Кад дођете кући, није вам свеједно јер знате шта ће бити за 20 година. Понекад је то осећај немоћи да некоме објасните да нешто мора да се предузме. С друге стране, ентузијазам екипе не пада годинама. Заједно купујемо материјале за сценографију, носимо месо у фрижидеру, па роштиљамо у паузама, сви носе тешку опрему без обзира шта у екипи раде, шминкају статисте, глуме пиротехничаре. Код нас влада осећај да радимо корисну ствар за Србију и Јавни сервис - каже Поповић.

* Шта вам се најзанимљивије десило током пет година снимања серијала?

- Најзанимљивије је да наша емисија од пре годину иде на две недеље. Надамо се да ће се од јесени то променити. "Задња кућа" се својим квалитетом и радом намеће као емисија за ударне термине и емитовање сваке недеље, то ће вам рећи професионалци. Што се тиче садржаја - што сиромашнији људи, то бољи домаћини, приснији, чистије душе, већи борци. То је несхватљиво, али је слика Србије.

* Која ситуација вам је била најтужнија?

- Из годину у годину мења нам се доживљај. Усамљени старци и старице на ободу државе, заборављени од свих јесу некада били најтужнија слика. Али откад смо обишли велика села Србије, схватили смо да нема ништа тужније него видети некада велике домаћине са застарелим тракторима, саме на великом домаћинству, деца отишла за град, а они седе и гледају како све стоји и пропада.

* А најсмешнија?

- Не мањка забаве. Такав је живот. Микс среће и туге. Било је и деце и маторих који су нестварно духовити. Последња ситуација када смо се смејали је кад сам пред камерама шутирао три пута у кош у Новом Селу код Врњачке Бање. Мој предлог је био да нам се повећају плате ако погодим. Три пута заредом сам промашио. У емисији то јесте била симболика да ништа не намештамо и да "Задња кућа" преноси реалност и на своју штету, али је било толико јадно да смо се смејали.

* Има ли разлике по регионима?

- Наравно. Југ Србије је сиромашан. Нема тржишта, нема ничега. Плус демографски притисак са Косова и крајњег југа. Нема Милоша Обреновића да пружи план. Исток Србије је опустео. Запад има борце који ће последњи устукнути. Војводина има три слике. Банат који вене, Бачку која се концентрише око Новог Сада и Срем који је добио избегле, а они не одустају лако. Треба нам чудо. Економско чудо и нова генерација која ће желети да има децу. Много тражимо, реално.

* Шта им је свима заједничко?

- Провинција Србије изгледа, у најкраћем, овако: деда води имање, баба га прати у сваштарењу и послу без зараде, њихова деца, снаје и зетови су радили, многи изгубили посао, запоставили земљу због фабрика. Данас школују децу, која још нису научила ништа конкретно да раде. Та деца су видела град, живот. Неће их нико натерати да се врате. Пре свега девојке. Многе од тих девојака не желе децу пре 35. године, а мушкарци још горе. Лепо су им родитељи и рекли: "Ако сам се ја мучио, немој ти!". Градови пуни девојака, села нежења. Села немају радну снагу, вароши су без младих, а у градове провинције враћају се само они који имају сигуран државни посао. Знате како се то зове - авионска несрећа, сви изгинули, али срећом, нашли смо црну кутију.

* Где је излаз?

- Велика је наука како да се помогне српској провинцији. Млад човек би на селу желео да ради послове из филмова: да има своје етно-село, вински подрум, лиценцирану ракију, да џиповима вода туристе по планинама. Да ујутро изађе са чашом вина и види свој виноград на 10 хектара. То су фикције из филмова. Да седају на тракторе, то заборавите. Искрено, пољопривреда у Србији иде ка томе да само велики опстају. Не видим разлог зашто онда неко не би и покушао да субвенционише младе да од својих дедовина направе туристичке атракције. .

* Да ли сте више оптимизма имали на почетку снимања или сада?

- Више сада. Колико год то деловало чудно. Мање је испумпавања пара, мање је зајма који завршава у приватним џеповима, мање је наивних људи. Сада знамо да све зависи од нас самих. Видимо колико смо дужни, шта свет тражи од нас. У реалности народ зна да мора сам да створи нешто. Добити неће.

* Шта сте закључили: умире ли Србија?

- Умире као возач на низбрдици без кочница. Узбуђен што је жив, а зна да неће дуго.