КАДА је породица Шкорић 1992. године сакупила свој живот у избеглички кофер и из Ријеке кренула у Нови Сад, њихов син Никола, тада 16-годишњак, био је неизмерно тужан. У Србији никада раније није био, а Ријека је била центар његовог света.

У Николином родном граду тада није било пуцњаве, али тамошњи Срби увелико су добијали претње, међу њима и Шкорићи.Убрзо су Николини родитељи увидели да је враг однео шалу и успели су да замене ријечки стан за сличан у Новом Саду. Прошли су у том смислу много боље од сународника који су у РСК дочекали "Олују".

Уследиле су године прилагођавања Новом Саду, другачијем начину живота, темпераменту, менталитету, акценту... Није било лако. Чим проговориш, одаје те акценат. Прођеш улицом, а из кафића одзвања рефрен Балашевићевог хита о "возу који те доно".

Никола је завршио студије историје на Универзитету у Новом Саду, али како није имао посла у струци, предавао је енглески језик у приватној школи. Од 2008. године био је хонорарац на РТВ, а од 2012. његов живот, баш као и живот пријатеља из серијала "Државни посао" Димитрија Бањца (Ђорђе Чварков) и Дејана Ћирјаковићу (Бошкић) потпуно је променио десетоминутни серијал на РТВ, који се и даље емитује и све је ближи 600. епизоди.

Када је о прилагођавању реч, Синиша Ковачевић је казао да је у Новом Саду и Дунав дођош. Како сте ви на својој кожи осетили ту вечиту поделу у Војводини на староседеоце и дођоше?

- Да се нико не наљути, Нови Сад је доста затворена средина, није лако прилагодити се. Констатације да Нови Сад више није исти због "ових који су дошли" су ми данас потпуно бесмислене. Ништа од распада Југославије није исто. Није више исти ни Доњи Лапац, родно село моје баке, као ни родно село мог оца у Далмацији које је спаљено. Када одем у Ријеку, и они кажу да ништа више није исто.

МУДРИ СТЕФАН Коју личност из наше историје посебно цените?
- Код нас се не помиње довољно често Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, који је са титулом кнеза и деспота у посткосовској катаклизми био владар који је размишљао својом главом. У датим околностима био је турски вазал, али када су се тадашње европске прилике промениле, брзо је прешао на ту страну јер је то било у интересу наше нације. Био је образован и мудар владар.

Одлазите ли понекад у Ријеку?

- Први пут сам био 2001. године. Тада сам, на моје велико изненађење, схватио да више не припадам тамо. То више није био онај град из мог детињства. Када смо се враћали у Нови Сад, имао сам добри осећај да се враћам кући. И када размишљамо о тим одласцима и доласцима, цела Европа је у тој причи, нарочито Балкан. Велике сеобе обележиле су нашу прошлост. А што се Војводине тиче, сви смо однекуд дошли, само у различито време.

Феномен ваше емисије је и у томе што сте успели да покажете да су староседеоци и дођоши врло често на истој страни.

- Када треба, Чварков и Торбица су на истој страни и у таквим ситуацијама се најбоље види да је та подела на оне који су дошли пре и оне који су стигли после потпуно бесмислена.

У емисији успевате да избегнете дневну политику, у средишту пажње је обичан човек и његов покушај да преживи...

- Да, нема експлицитно политичких садржаја, обраћамо се просечном гледаоцу, обичном човеку... Испоставило се да смо се појавили у правом тренутку јер на нашим телевизијама тренутно нема емисија таквог типа. Због "Државног посла" редовно пратимо вести, штампу, телевизију. Верујте, човек се умори од те бујице информација. А да се још и наша емисија бави политичким темама, било би заиста превише.

Димитрије Бањац вуче породичне корене из Босне, а сви би се заклели да је најтипичнији представник староседелаца. А ви акценат нисте морали да мењате, па би се могло претпоставити да сте очас посла поделили улоге за "Државни посао".

- А не, било је разних предлога у почетку. Имали смо идеју да Димитрије буде неки Крајишник, матори удбаш, а ја Војвођанин. Пробали смо, али није нам се допало. Иначе, иду нама ти акценти, да смо се баш потрудили, могли смо и другачије да поделимо улоге, али и овако је испало добро. Јавила нам се, чак, једна новинарка из Лондона, хтела је да преведе једну епизоду и прилагоди је британским приликама. На њиховом терену Торбица би био Ирац, Бошкић би био Шкот, а Димитрије Енглез. Шкоти у Лондону су, попут дођоша у Војводини, веома добро позиционирани. А свуда има тих подела, и свуда има бирократије.

Прижељкујете ли вас тројица некакав државни посао?

- Диимитрије и Дејан раде у РТВ, а ја сам запослен код пријатеља у дизајнерском студију. Смишљам слогане.

Као историчар по образовању, имате ли одговор на питање зашто је историја Србима толико слаба учитељица?

- Ми, нажалост, немамо културу сећања. А људска глупост је једина константа у историји човечанства. Ко би помислио да ће у 21. веку бити рата? А ми смо такорећи на прагу Трећег светског рата. Људска похлепа и глупост и даље царују планетом. У политици не постоје емоције. То ми, обични људи, имамо емоцију према Русији, неко према Европској унији и слично, али велике силе не хају за наша осећања.

Шта мислите о младима који данас у Србији маштају о одласку у иностранство? Како ћете усмеравати своју децу?

- Моја деца су још мала, син Павле има шест, а кћерка Дуња четири године. Примарно ћу их усмеравати да стекну добро образовање, јер знање је богатство које вам нико не може одузети. Мој син ће у септембру у први разред, а ја већ сада смишљам како ћу му објаснити зашто му школовање почиње штрајком учитеља. Да се разумемо, подржавам просветаре да се изборе за боље услове, али бољи услови и веће плате носе и већу одговорност. Ако је неко лош учитељ или професор, треба да добије отказ, а не да уништава генерације.

Како подносите популарност која вас је "задесила" пре три године? Не можете проћи улицом а да неко не добаци: "Еј, Торбице, шта има? Шта ће бити у следећој епизоди?"

- Навикао сам се на то, али ни мени ни момцима слава није ударила у главу. Ваљда зато што нас то није снашло у младим годинама, већ као зреле људе који већ имају своје породице. Али, није све исто као пре "Државног посла". Пре нисам имао надимак, сада ме сви зову Торбица.

Зна ли се колико епизода ће имати ваш серијал?

- Радићемо док будемо имали идеја и док публици не досадимо. Засада је сигурно да ћемо изгурати ову и наредну сезону.

Имате ли планове да се као глумци опробате у филмовима, серијама другачијег типа?

- Немам таквих амбиција. Не верујем да бих могао да глумим у некој драми. Могао бих у некој филмској комедији, али под условом да ми напишемо сценарио. То нам је у плану, а видећемо шта ће време донети.


ПЕТ СИНОВА И КЋЕРКА

Пре серијала, вас тројица се нисте много дружили, а сада сте најбољи пријатељи...

- Дружимо се на снимању сваког уторка, а данима пре тога састајемо се, смишљамо сценарио за нове епизоде. Постали смо прави породични пријатељи. И деца нам се друже. Димитрије је недавно добио другог сина, па у укупном збиру сада имамо пет синова и кћерку. Њих двојица имају по два сина, а ја сина и кћерку.