Арсен Дедић: Знам ћирилицу, а говорим и руски

За Арсена Дедића све се може рећи само не да није живахни старчић који ужива у пензији. Овај невероватно талентовани певач, књижевник, преводилац написао је песме које памте старији, певају млади, а очито ће остати и за генерације које долазе. Рођени Шибенчанин, са адресом у Загребу, са очеве стране је из породице у којој су сви били православни верници, а мајка Хрватица из Рупа крај Скрадина. Али, Арсену, којем су родитељи прво наменили име Игор, порекло, вера, нација, никада нису били оптерећење, ни препрека. И у својим песмама и у животу видео је само људе, “оне који вреде”, па и сада каже да они који су вредели, вреде увек.

Отишао је Кемал Монтено, ваш велики пријатељ, са којим сте често делили и добро и зло. Када сте, заправо, почели да се дружите?

- То наше пријатељство почело је када је Кемо постао пунолетан, а ја сам са једним сарајевским ансамблом ишао на неку краћу морску турнејицу. Пролазили смо Метковић, Макарску, а сарајевски менаџер Капетановић ми је рекао да постоји један млади дечко који обећава. “Можда да га узмете са собом”. Одговорио сам “добро”, отишли смо до Кеме који је живео на стадиону, испод трибина, заједно са оцем и мајком. Сећам га се као клинца, док је носио своје прво одело и ишао преко стадиона. Узели смо га и почели заједно да идемо на концерте.

Да ли сте већ тада осетили његов таленат?

- Одмах сам видео да је вредан, талентован, даровит, да је угодан човек. Тако смо кренули и то се дружење наставило читав живот до његовог последњег дана. Имали смо концерте свуда, по целој земљи, требало је јурити по концертима да би се нешто зарадило, поготово када се преселио у Загреб.

Како сте доживели Кемов одлазак?

- Нисам могао да схватим да је отишао. Увек сам говорио да ми је Ендриго старији брат, Булат Окуџава стриц, а Кемо млађи брат. Када је био у болници, шалили смо се на његов и мој рачун, јер обојица нисмо били блистави са здрављем. Мени је говорио “није ти ништа, не боли, то је све на плејбек, брзо ће ти проћи”.

Колико се сећате дана које сте опевали са Кемом?

- Време је данас да се мисли о будућности, а памте срећни дани. Сви сада само говоре о злу. Погледајте само наше политичке емисије на бројним телевизијама и видећете само сећање на зло. Нема добра. Ја настојим памтити срећне дане, али због мојих унука пре свега морам да мислим о будућности. Живот иде даље, па више немамо времена мислити ни о добрим, ни о лошим данима из прошлости.

Ви из старије генерације нисте никада правили разлику ко је одакле, из Загреба, Београда, Сарајева. Дружили сте се, пријатељевали, а да ли је то могуће и данас?

- Па има људи са којима се може дружити. Они који вреде, вреде увек. Ретки су који изневере, мада се нађе понеко и такав. Ја сам се углавном дружио с онима који су вредели, а ти су остали увек такви. Они који нису ваљали, нисам им прилазио, а ни они мени. Могли су ме само иза леђа оговарати. Увек кажем, на једног обожаватеља који те разуме дођу три који те мрзе и не схватају. Али, тако је увек било у овој мојој професији, али и другим професијама.

Вас људи свуда примају добро, границе за вашу уметност не постоје. Да ли је разлог за то и део ваше неконфликтне личности, човека који је увек био отворен за све?

- Па сигурно, прихватали су ме на све стране. Било је лепих пријема овде, на овим нашим просторима, али и изван земље. Радио сам све до Рио де Жанеира, направио сам девет вишемесечних руских турнеја, спријатељио се с њиховим великим диригентом Лудвиковским. Коначно, Булат Окуџава је због мене дошао возом из Москве у Шибеник, па смо направили ноћни концерт. Са Серђом Ендригом се нисам растављао и управо пишем о њему, на позив његове ћерке Клаудије која ради велику биографију о том невероватном уметнику. Тако је ишао мој живот.

- Нисам ни на кога атаковао, али да сам се знао бранити, без бриге. Када шибенски зинем, када ме се такне, онда је боље да се то не чује.

Какви су били утисци када сте недавно били у Београду?

- Имао сам добар пријем. И пре сам одлазио, осим оних година када се није ишло због тог несрећног рата који није никоме добро учинио. Све се то некако смирило и већ 2005. сам направио први концерт у Дому синдиката који је успео и морао сам га поновити. Онда сам направио концерт у театру у Новом Саду, па сам са сином Матијом имао концерт у синагоги. Радио сам заједно са хрватским и српским музичарима и увек су то биле музичке везе.

Али, на овим просторима никад се ништа не гледа само кроз професију којом се бавите?

- Ма, нисам никада политички, а камоли политикантски у никога дирао. Научио сам још давно, када сам био у Америци, једну реченицу која каже “твоја слобода сеже до моје слободе”. Нисам дирао у туђу слободу, али нисам дао ни да неко дира у моју.

Како се данас живи у Загребу?

- Нема великог весеља. Али, волим тај град, околности, људе који ме окружују. Ту сам први пута дошао 1948. године, први се пута возио таксијем, оженио, студирао, дипломирао на музичкој академији. Ту сам написао своје најбоље песме, упознао Габи. И што могу друго рећи него да ми је Шибеник темељ, а Загреб доградња. И не бих га се никада одрекао. А да има својих лоших страна, наравно да их има, па који град их нема.

Који вам је период у животу био најлепши, у оној умрлој Југославији или после ње?

- Увек сам радио, склањао се у рад и тада ми је било најлепше. Направио сам 150 позоришних представа, 100 филмова, што играних, што документарних. Најсрећније и најстабилније, оно што највише чувам, ми је живот са Габи. Ми смо већ једно. Био сам недавно у вртићу и питао једну цурицу како се зовем. “Знам ја вас јако добро, ви се зовете Арсен Дедић и Габи Новак”. Најсрећнији ми је период од када сам са њом, а иду нам четрдесет и прва година заједничког живота.

- Не уносим се пуно у то, нити познајем дело госпође која долази на власт. Народ ју је изабрао, а воља народа је божја воља и могу све само проматрати. Не знам што ће да буде, а да искрено кажем не верујем у неке велике промене. И за Туђмана је било свашта, али се сећам да је једног дана загрлио Габи и мене и рекао “мој најмилији загребачки пар”. А тешка су времена била. Рецимо, био сам венчани кум са глумцем Златком Витезом, а више се никада у животу нећемо срести. Време чини своје и ми смо слуге времена. Опиремо се и тражимо свој простор, као и сада, али видећемо на шта ће да испадне.

Колико су сви ти наши национализми, које носимо на леђима, брана да ипак сви боље и срећније живимо?

- Код нас никад није национализама недостајало и то у свим крајевима. А мислим да је то једна од најгорих пошасти. Такође када сам био у Америци научио сам да се никога не пита за кога гласаш, колико зарађујеш и које си вероисповести. Ето, ја се тако понашам. Ако би са неком девојком ишао у кревет нисам тражио домовиницу.

Читате ли новине, да ли вас наљути када прочитате лоше вести?

- Прелетим, с тим да као Далматинац волим да читам “Слободну Далмацију”. Али, све ионако знамо и без новина.

А дођу ли вам у руке и новине “преко плота”. Читате ли ћирилицу?

- Знам ћирилицу, како да не. У школи сам учио, а говорим и руски. Бака ми је италијанског порекла, па говорим и италијански. Габи ми је Берлинчанка, отац је Хваранин којег су убили партизани јер је дипломирао бродоградњу у Берлину и одатле довео њену мајку. Свега је било, помало. Свашта смо прошли.

Пензионер ипак нисте ни данас?

- Нема пензије за ову врсту професије. Ја сам формално у пензији већ јако дуго, јесте да је мала и никаква, али нека остане макар и таква. А радићу и даље.