КАДА је снимила песму "Од извора два путића" направила је прави избор, али сасвим је сигурно да би и данас одабрала исти пут. Краљица народне музике Лепа Лукић истиче да није могла ни да наслути да ће толико дуго опстати на сцени и да ће се сан девојчице из Милочаја, која је певушила док је чувала краве, обистинити. Сматра да је народ није заволео само због песама, већ зато што је била и остала обична жена.

- Слава ме никад није опила, иако сам на естради већ 47 година - каже у интервјуу за "Новости" Лепа Лукић. - Не постоји ништа што бих још пожелела, а нисам остварила у каријери. Нема награде коју нисам добила и све сам постигла искључиво гласом. Само ми се једна жеља у животу није остварила, то сви знају, па нећу да понављам. Сада доживљавам други зенит популарности и заиста сам срећна жена.

* Да ли је младој девојци из патријархалне средине било тешко да се снађе у Београду?

- Ништа ми није било тешко и нико није могао да ме заустави у намери да постанем певачица. Нисам завршила неке школе, али имам бистру главу и увек сам знала шта хоћу. Када сам из Милочаја тек дошла у Београд, знала сам само где је Славија, Железничка станица и како да Балканском улицом стигнем до Хотела "Москва". Учила сам од колега, гледала сам шта је ко обукао и како се понаша на сцени. У моје време се нису стављали силикони и пребацивале груди преко рамена. Сећам се, једном ме је опекао обад док сам чувала краву. Толико ми је натекла усна, да сам целог дана стављала облоге да ми спадне оток, јер је увече била игранка. Дошла сам млада у Београд, могла сам и ја да скачем гологуза у базен и уз мотку.

ЗА МЛАЂУ ПУБЛИКУ ЛЕПА Лукић је са Петром Танасијевићем, како каже, снимила чак 24 плоче. Мада је велики успех остварила са "двојкама", желела је да сними и нешто модерније.
- Хтела сам да убацим и неке новитете како бих придобила и млађу публику, али у продукцији нису хтели ни да чују. Желела сам пошто-пото да снимим песму "Извини, али много ми је жао" са којом сам на "Хит паради" освојила друго место. Рекла сам им: " Или та песма или ниједна друга". После тога сам снимила "Срце је моја виолина", "Зоране љубави моја", али нисам одустајала од "двојке".

* Брат и мајка су вам бранили да певате?

- Сматрали су да то није за мене и да бих могла да кренем погрешним путем. Са 16 година сам побегла од куће како бих отишла на аудицију Радио Новог Сада. Било је 200 кандидата, а примљени смо само Новица Неговановић и ја. Молила сам их тамо да ми ставе печат као доказ да сам прошла аудицију. Рекла сам им да ћу добити батине од брата, јер сам дошла без његовог знања, па не знам како да се оправдам.

* Певушили сте још као дете док сте чували краве?

- Тачно је. Одем да чувам краву и понесем огледало, које је било толико старо да нисам у потпуности могла да видим свој одраз у њему. Док крава пасе, наслоним га на шљиву и почнем да глумим или певам, а у руци сам држала клип кукуруза уместо микрофона. Прво сам маштала о томе да постанем глумица, а у 12. години сам схватила да умем и да певам. Није било песме коју нисам знала.

* Песма "Од извора два путића" била је пресудна за вашу каријеру?

- То је плануло у тиражу од 100.000 примерака, без икакве рекламе. Имала сам 24 године када сам снимила ту песму без великих очекивања и после тога сам се вратила у Врњачку Бању, где сам певала у једној летњој башти. Док сам се једне вечери спремала за наступ, на врата ми је покуцао хармоникаш и рекао да су управо на Радио Нишу пустили моју песму. Онако у журби излетим напоље и ударим главом у шљиву. Чула сам само последњу строфу и била сам пресрећна. Тада сам први пут певала са шишкама и тако замаскирала чворугу. После су ме звали из "ПГП-РТС" да потпишем са њима ексклузивни уговор на пет година. Од њих сам добила стан у Сарајевској улици, који сам од продаје плоча отплатила за само годину дана. Свака моја наредна плоча продавала се у тиражу од 150.000 до 200.000 примерака.

* Слушали сте искључиво срце и када је љубав у питању...

- Најжалије ми је што је нисам нудила, него сам чекала да ми траже! Биле су три тоне удварача. Могла сам да бирам с ким ћу бити. Али, моје срце је ишло само на сиромашне. Имала сам и богате удвараче, али шта вреди кад је један имао нос до Чачка и велики трбух. Све живо ми је нудио, хтео је да све препише на моје име, само да будем с њим и да не певам. Али, желела сам да певам и нису ми били потребни никакви богаташи. Ако ми се неко допадне, не питам шта има и ко је. Углавном су ме освајали мушкарци који су били стрпљиви и нису одмах насртали.

* Која љубав је обележила ваш живот?

- Снажан печат у мом срцу је оставио Душко Штрбац, који је умро у 52. години. Био је изузетан човек, без грешке! Растали смо се јер је због посла пребачен у Беч, где је радио у нашој амбасади у обезбеђењу, а у међувремену је отишао у Америку код сина. Били смо заједно осам година. Раставила нас је даљина, а не зато што нисмо хели да будемо заједно. Срели смо се после много година у Чикагу. Тада ми је рекао да ме никад неће заборавити и договорили смо се да се видимо чим дође у Београд. Када сам се после двадесетак дана вратила кући мајка и пријатељице су ми рекле да је Душко умро.

* У књизи "Тома Здравковић - 68 неиспричаних прича", говорили сте о дружењима са легендарним певачем?

- Волео је духовите људе, али се није дружио са сваким. Обожавао је Зорана Калезића, Добривоја Топаловића и мене. Био је највећи боем на естради, али и човек који никог није оптерећивао својом болешћу. Имао је рак бешике, али је упркос томе пио. Саветовала сам му да остави алкохол и отимала му ракију и виски. Али узалуд. Говорио ми је: "Немам 100 живота. Свеједно ми је да ли ћу да умрем сад или касније. Живот нема репризу". Да сам била на његовом месту, не бих могла да то поднесем. Тома је знао да се носи са својом муком и у томе је била његова величина.


ТУГА ЗБОГ МАЈКЕ

ПЕВАЧИЦА каже да бол због губитка мајке Милосије, која је умрла пре готово осам година, још није прошао и да сваки пут плаче када оде на њен гроб.

- Била ми је све - прича Лепа. - И мајка и друг. Када је умрла ишла сам код лекара да ме спасу, јер сам нон-стоп плакала. Хтела сам да их питам шта се дешава са мном. Ставим испред себе лавор, а сузе само лију. Уплашила сам се да се нешто није пореметило, па толико плачем. Нисам једина изгубила мајку кад је она имала 94 године и да ми се то деси.