ИГРАЛИ сте као фудбалска репрезентација Србије у квалификацијама за Светско првенство; Ово је било као да слушамо песму Јелене Карлеуше - ништа не разумем; Квазимодо је харизматичнији од тебе - ово су само неки од коментара које је Александар Јосиповић упутио такмичарима као судија "Плеса са звездама".
Нису му ни они остали дужни: неки га игноришу, други се љуте, трећи називају строгим и безобразним. Њему то не смета, мада, признаје, није очекивао да се толика бука дигне око његових речи.

- Нисам ангажован да помазим по косици и да дам чоколадицу, већ да кажем своје мишљење. Друга је ствар то што је овде све што иде уз длаку неваспитано, некултурно и безобразно. Моја предност је што не сарађујем са тим људима и не зависим од њих, па нико не може да ме држи у шаци. Улизице и просте људе не подносим. Можеш да се зовеш Леди Гага или да си било која позната личност у Србији, бићу искрен ако ме питаш шта мислим. А пошто људи не познају плесну терминологију, правим поређења са оним што знају из свакодневног живота.

Мада му је мото "Сам си свој најбољи амбасадор", Јосиповић тврди да вицкастим коментарима није желео да привуче пажњу на себе. Како каже, популарност му не треба јер у Србији не живи. Вишеструки је државни шампион у спортском плесу, али је отишао пре више од десет година, када је схватио да овде не може да се образује. Завршио је плесну педагогију у Паризу, годинама плесао у чувеном "Мулен ружу", а свој мир пронашао је на релацији Париз - Амстердам. Тврдње о хладним западњацима одбацује као предрасуде, којима није склон.
КОГА ТО ЗАНИМА?ПАЖЊУ јавности Александар је изазвао недавно када је коментарисао то што је Сека Алексић од мужа на поклон добила скупоцени "мерцедес". - Да не буде забуне, драго је мени што је жена добила аутомобил. Али, кога то занима? Неке ствари треба да остану у кући. Ја никад нисам причао шта се ради у "Мулен ружу", као ни о својим породичним проблемима. Приватне ствари треба задржати за себе.

- Било би глупо да размишљам у стереотипима, јер толико сам пута у животу био етикетиран. Прво, кад си плесач у Србији деведесетих, одмах је јасна асоцијација шта си. Можда је и данас слична ситуација. Затим, дете сам из мешовитог брака, тата је Хрват, мама Српкиња, а ја васпитан као Југословен. И сад, кад сам у емисији одиграо коло, део моје породице није био задовољан што сам носио српску ношњу. То је један од разлога зашто се ни сада не обазирем на коментаре. Давно сам схватио да шта год да урадим, неко ће нешто да замери.
Мада је сигуран да се никад неће вратити у Србију, јер, како каже, нема шта да ради, прихватио је понуду да буде директор одељења за професионално усавршавање у Националној фондацији за игру.
- Много је проблема с којима се сусрећу професионални плесачи и педагози, почев од тога да професија плесни педагог званично не постоји. Нема школе, све се завршава са средњом балетском. Ми немамо плесну академију. У "Плес са звездама" сам и ушао да бих потенцирао причу о образовању, да покренемо ствари са мртве тачке. Немам намеру да будем Сизиф, Дон Кихот или Џејмс Бонд, али васпитан сам да је лепо вратити земљи из које си потекао. Диор је рекао: "Догод се прича, добро је". Сад се бар прича о плесу, а ако ја треба да будем жртвени јарац, бићу - каже Александар.
Следеће године ће, верује, окачити плесне ципеле о зид - после 25 година каријере. Неће му бити жао, јер намерава да настави да се бави педагогијом, а и страсти у животу му не мањка.
- Волим путовања, велики сам хедониста, веома сам радознао, све ме занима. Волим шах. Оца сам победио само једном, пре две године, и био сам срећан као мало дете. Кад сам био клинац често смо играли друштвене игре и родитељи ме никад нису пуштали да победим, нити ми дозвољавали да варам. Вероватно одатле потиче мој однос према животу - увек сам знао да се изборим за оно што хоћу.
Написао је Јосиповић и три књиге, последња се зове "Живот је игра, зато играј паметно". А паметна игра, као и у шаху, значи - имај у глави увек три потеза унапред. Саставни део игре су и падови, али и саплитања, којих је, не крије, било много.
- Најискреније хвала свима који су ме пљували - ојачали су ме. У Србији се успех не прашта. Не цене се квалитет и рад, овде каријеру направише другови, кумови и љубавнице. Јесте тако и на Западу, али тамо мораш да будеш компетентан за посао.
Мада нема политичких амбиција, замало да се кандидује на изборима 2008. године. Спречила га је бирократија.
- Осимислио сам перформанс: да се кандидујем за председничке изборе, али у свињцу и са гуменим чизмама, јер не знам у којој прилици у Србији можеш да носиш одело од 6.000 евра. Моја мајка нема посао 15 година, јер боже, шта ће јој кад јој син живи у Француској. Отац је у пензији. И кад сам рекао Николији и Игњату да играју као надрогирани пензионери, нисам имао намеру никог да увредим, али знам да постоје људи чија су примања 7.000 динара и који се кљукају разним таблетама да би ублажили бол. Није Србија само Београд. Али, ето, можда се кандидујем на следећим изборима (смех).

ЗДРАВИ И ХЕНДИКЕПИРАНИ
ЈОСИПОВИЋ не крије да је веома емотиван иако је свестан да тако не изгледа. Као једно од најлепших искустава у каријери издваја вођење радионице у Сарајеву "На точковима" у којој су учествовали хендикепирани.
- Покрет нам је свима први матерњи језик. Неком ко је цео живот у колицима значи и један центиметар више. И дошао сам до закључка да смо ми здрави, ми који можемо сами да пређемо улицу, да се обучемо и читамо књигу, више хендикепирани него они.