ТЕК што је постао пунолетан, а већ је у ТВ филму "Случај Лазе Костића" заиграо младог песника. Давно беше та 1985. година, када због недовољног животног "стажа" Игор Первић није ни могао да, док игра, појми стварну величину лика и дела насловног јунака. Сећа се, зато, Лјубе Тадића који је, каже, величанствено приказао Лазу у познијим годинама. То ће му заувек остати у сећању - као драгоцено искуство и велика школа. Случај је, међутим, хтео да се ту прича не заврши, па су се 28 година касније Игор и велики песник поново "срели". Као идеалног за тумачење лика Лазе Костића, у филму "Доба Дунђерских" (чија ће премијера бити ускоро), сценариста Перо Зубац и редитељ Марко Маринковић су препознали управо - Первића. Када су му то саопштили, глумац није помислио да је за то заслужан онај давни "запис". Заиста је био срећан што је добио прилику да после скоро три деценије поново оживи песника. И то у, додаје, много озбиљнијем и дубљем облику.

- Велика је одговорност играти човека који је стварно постојао и био толико бриљантног ума и пера да можете да му позавидите. Тога сам овог пута био апсолутно свестан - каже глумац, додајући да је уживао радећи на серији, а ову улогу је чак окарактерисао као једну од најдражих.

Када је обукао костим и појавио се онако у оделу, са брковима и разбарушеном косом, сви су били једногласни - исти Лаза Костић! На питање колико се њему чинило да је костимом и маском заиста пришао свом јунаку, Игор каже:

- Костим је изузетно битан за овакву улогу, јер вам даје сигурност у приказу лика и олакшава пут кроз сопствену потрагу за правим решењем. Редитељ и писац сценарија су ми, наравно, много помогли на том путовању у којем би, да сам био сам, вероватно био и изгубљен.

* Какво је било то доба Дунђерских, које ћемо гледати? На који начин сте га ви доживели док сте градили лик и "играли се"?

- Било је то време неких других, назовимо их - правих вредности. Било је то време поштовања и веће духовне посвећености, а опет време интрига, свађа и малограђанштине. Па и нисмо се као људи помакли много, осим у технолошком смислу. Сигуран сам, међутим, да су људи тада, ипак, били срећнији и испуњенији. А ја сам стално у себи постављао питање како би Лаза данас поступао. Да ли сам нашао одговор? Хм, није на мени да судим. То је посао других.

* У последње време смо вас прилично "сретали" у ТВ серијама (сад сте завршили и снимање "Самца у браку"), иако сте ви, тако сте рекли, више човек за филм. Да ли су серије, ипак, добра замена због тренутно не баш повољне климу за снимање филмова?

- Културна клима уопште, не само у смислу филма, позоришта, телевизије поготово, него и она свакодневна - на улици, у аутобусу, школама, било где... заиста је на дну. Све, међутим, полази од неког кућног васпитања, без кога човек не може да схвати шта уопште значи култура и који је њен значај за друштво. Једноставно речено - овде већ дуго, дуго царује некултура. Док људи који воде земљу не схвате колики је значај једног филма у смислу нашег националног потписа, неће бити шансе да се прикажемо свету на неки нормалан, цивилизован начин. Наравно, част изузецима који успевају да изгурају своје идеје на светлост дана, а онда нама покажу светло на крају тунела. Биће ми част ако смо са филмом "Доба Дунђерских" иоле успели у томе.

* Да ли је у Србији преостала бар нека привилегија "статуса" - бити глумац?

- Данас је привилегија имати прилику да се уопште бавиш овим послом. За све остале привилегије заиста не знам.

* Јесте ли размишљали како би ваш живот данас изгледао да је, тих осамдесетих, ваш бенд "Дух Нибор" наставио да живи? Планирате ли опет да са гитаром изађете на бину?

- Не знам, то већ спада у оно - шта би било кад би било, а ја не волим да размишљам у том правцу. Не верујем ни у случајности. Ми из бенда се и данас дружимо кад стигнемо, кад имамо времена. А ко зна - можда се једног дана и окупимо, па организујемо неку свирку, иако ја лично нисам велики љубитељ тих носталгичних момената. Тренутно радим на свом другом албуму, али то захтева много времена. Надам се да ће ми 2014. година донети нешто ново и у том смислу.

* Постоји ли новинар који вас није питао да направите ретроспективу свог живота, порока, кајања због искреног јавног признања о њему, успона, пада, поновног успона... ? На које питање данас не бисте одговорили?

- Посао новинара је да пита шта му је воља, а мој избор је да одговорим или не.


СЕБЕ УВЕК НОСИТЕ СА СОБОМ

* КОЛИКО вам је, као рођеном Београђанину, требало времена да се "пребаците" у живот на селу? Шта је пресудило да напустите град, а шта да се у њега опет вратите?

- Волим промену саму по себи. Свеједно ми је да ли живим у граду, на селу, да ли сам у Београду или Баћевцима. То где сте, заправо није важно. Јер, чињеница је да где год да сте, себе увек носите са собом. Хтели то или не.