ВЕЋ стечену популарност "засладила" је, крајем осамдесетих година прошлог века, песмом "Чоколада" коју је певала са Нешом Лептиром. О популарности коју јој је донео "Бољи живот" не морамо ни да "зуцнемо". Довољно је споменути да је и данас,после толико одиграних глумачких "партија", зову - Кока. Из тог времена, остала јој је "склоност" ка игрању „лафовских“ улога, па је Јелица Сретеновић са широким осмехом прихватила Буразера из "Војне академије". Још у првом делу серије видели смо да она није само шеф кухиње у установи која школује професионалне војнике. Она је неко ко прати ту децу, ко их бодри, ко за њих здушно навија. И неко ко ће у филму, чија је премијера 6. новембра у Сава центру, а потом у другом делу серије (емитовање на пролеће, на РТС 1) тек показати колико је племенит. Глумица каже да ће се у нових седам епизода осветлети и приватни живот њене јунакиње.

- Она ће изаћи из кухиње - каже кроз осмех Јелица, одлучна да нам не открива детаље, али нас уверава да је наставак приче урађен још импресивније од првенца. - Тако је то са редитељем Дејаном Зечевићем. Посебан је дар умети са глумцима, онако опуштено радити, а добити баш оно што хоћеш.

Да није добила ову улогу, каже, много тога не би научила. Овако, сада зна да на Војној академији студирају млади људи који, каже, пуцају од здравља, а које одмах по завршетку студија чека запослење.

ВЛАСТ ЈЕ ВЛАСТ ОСИМ у "Звездарским звездицама" и представи "Правац Европа" чија је премијера 19. новембра, Јелица игра и у комедији "Власт" (Позориште на Славији), рађеној према роману Бранислава Нушића. У тим тренуцима игре схвата колико је заправо све исто као у времену у којем је наш комедиограф живео и писао. Власт је увек власт. - Пролазе деценије, мењају се имена људи на функцијама, али власт остаје иста. У сваком времену, обичан човек је само неми посматрач чију судбину кроје други - каже глумица.

- Сазнала сам и да има много лепих и паметних девојака које се одлучују за ову професију. Видела сам и да се студенти одлично хране, па сам стално била гладна на сету (смех). Када само снимали завршне сцене, у којима су кадетима свечано уручене дипломе, било је много грађана, сцене параде су сјајно урађене, тако да сам се вратила у време када је војска заиста била цењена, када је постојала колективна свест да сви припадамо тој држави, да нисмо препуштени сами себи. Заиста је било дирљиво.

* Како се борите са статусом слободне уметнице, који је некада био идеал, а сада баласт?

- Целог живота сам била, слободан уметник јер ми је тако одговарало и мислила сам да је поштеније да радим и посветим се својој деци. Бити у том статусу данас је страшно. Намети су велики и испадне да више од пола хонорара морамо да дајемо држави, па је питање за шта треба да радимо. Зато нисам успела да завршим ни папирологију за пензију, а ако бих изабрала породичну пензију на коју имам права јер ми је супруг преминуо, онда не бих могла да радим. Знам да је ова земља исцрпљена, али нешто мора да се уради за уметност. Све ће више бити слободњака, јер позоришта има мало, а глумаца много, и зато би требало да им се дају неке олакшице, а не да се маргинализују, да се од њих праве социјални случајеви. Сад смо добили новог министра културе, па се надам да ће се мало "зачепркати" по овом проблему.

* Којим улогама сте највише освојили своје ћерке?

- Деси се да ме оне "прескоче" у некој улози. Нису оптерећене мојом каријером. Волеле су, наравно, Коку и "Бољи живот". А ко није волео "Бољи живот"?! То је серија за сва времена. Ја сам много волела Лјубичицу из "Срећних људи", којој се дешавају свакаква чуда у животу и у њеном "језичком" одељењу, волела сам је и зато што ми је супруга играо Пера Краљ, па сам ту љубав вероватно пренела и на њих. Волеле су да се смеју уз "Тесну кожу", који је опет - филм за сва времена. Невероватно је како је Синиша Павић тих осамдесетих година написао текст који је и сада актуелан. Све муке које је Пантић мучио, и данас брину људе. Незапосленост, корупција, парола "преко везе"... Кожа нам је и даље тесна.

* Ако је тако, има ли наде да се пети део "Тесне коже", ипак, сними?

- То је испала једна неозбиљна прича. Потписали смо уговоре, почели да снимамо, радили неких 20 дана и онда је све стопирано услед, како су нам рекли, недостатка материјалних средстава. Жао ми је, јер сам сигурна да би то био прави хит. Лепо је написано, сви смо ту, на окупу, прича је актуелна. Поготово ми је жао јер је требало да се удам за Шојића.

* Колико је необично то што ниједна ваша ћерка није одлучила да буде глумица?

- Можда и јесте необично, али не и много изненађујуће за мене. Додуше, старија Ана која живи у Шведској, је редитељка. А млађа је, иако је као мала показивала интересовање за јавни наступ, отишла сасвим на другу страну - завршила је економију и магистрирала односе са јавношћу. Ваљда је гледала мене, не знам. Није ово једноставно, ни физички ни психички. Прочитала сам неку анкету у којој је већина младих изјавила да је глума најлакши посао, али то је заблуда. Сви мисле да је то добра зарада без много труда. А нити је ово добро плаћен посао, нити је труд мали.

* Да нисте са 16 година уписали глуму, мислите ли да бисте те тежине били свеснији и одустали од ове професије?

- Сигурна сам да не бих и да бих опет све исто урадила. То је просто посао који волим свим срцем, који ме испуњава. У животу ми је важно здравље и срећа моје деце, да будем здрава и да имам посла. За све остало је лако.