НЕПИСАНО правило - да се са новосадском дипломом глуме много теже стиже до престоничке каријере, демантовао је “случај” Наде Шаргин. Глумица, уз коју је подразумевајућа постала одредница - раскошног талента, блеснула је и пре него што је завршила Академију. Имала је, каже, среће да је још током студија ангажује професорка Вида Огњеновић.


- Играла сам у њена два пројекта. О тим улогама се лепо причало, добијала сам дивне аплаузе, и тако сам стигла у главни град - прича Нада Шаргин, која је, сви се слажу, велика нада нашег глумишта.

Док је правила прве глумачке кораке, била је, додаје, помало затворена и неповерљива. Страха, међутим, никада није било. Некако је веровала да може да успе. И доказала то небројано пута - у позоришту, на филму, телевизији. Доказала су то и признања која је добила, још од награде за најбољу женску улогу на 41. филмским сусретима у Нишу за прву велику филмску улогу у остварењу Олега Новковића “Сутра ујутро”, две Стеријине награде, признање за најбољу глумицу на фестивалу “Синема сити”...

Телевизијска публика ће је тешко заборавити као Марину из серије “Вратиће се роде”, а последња улога коју је одиграла за мали екран је Галина из серије “Фолк” (ТВ Прва). Питамо је колико јој је блиска или далека та тематика, та прича о девојчици која жели да преко ноћи осване као жена, да постане фолк певачица:

РАДИО-ДРАМЕ КАО ИЗАЗОВ * РЕКЛИ сте да бисте волели да радите радио-драме. Због чега, шта вас ту највише инспирише?
- Радити радио-драму је посебна вештина, нешто у чему све треба да постане глас. Потребно је вештином говорења дочарати цео један свет. То је за мене један од узбудљивијих изазова.

- То је мени далеки свет, јер не познајем никог са естраде. Евентуално неког сретнем у авиону. Не читам ни све те новине које прате њихове животе, нити гледам телевизију. Знам да добар део нашег народа зна много о том свету, па је отуда и потребна једна серија о развојном путу једне певачице. Можда она појасни неке ствари тамо неким младим девојкама из малих места које би такву судбину желеле. Или бар њиховим родитељима.

* Ових дана снимате филм “Небо изнад нас”, причу о животима обичних људи чије се судбине преплићу током бомбардовања Србије, 1999. године. Ко је Ана коју играте?
- Ана је глумица у раним тридестим, веома успешна. За њу је позориште - и почетак и крај свему. Кроз сценарио је видимо у разним стањима у разним околностима, а писац је глумици која је буде играла оставио простор да намашта неку Анину историју и “изнутрицу”. Мени се учинило да је то неко ко мисли да је веома јак и да може у животу сам да се носи са свим. Неко ко негира страх од страдања, јер бомбардовање није њена ствар и њен рат, већ нешто наметнуто силом прилика. Она зато живи живот као да се ништа страшно у ствари не дешава, а онда је ипак све стигне и стегне, јер је препрека ка нормалном животу превише. Мислим да се она тада ослобађа и једне врсте себичлука, који је инициран страхом од везивања и потпуног предавања некоме. И онда на крају схвата да је човек човеку потребан - и у разумевању и у присуству и предавању. Тако она кроз бомбардовање просто сазрева.

* Колико вас је овај сценарио вратио у стварни живот, те ратне 1999. године?
- На срећу, ја никог блиског нисам изгубила у последњим ратовима, па ни током бомбардовања. Зато ми је лако да потиснем све страшне ствари и присетим се само хумора којим су се људи лечили, ваљда из самоодбране. Многи су се тих дана стварно проводили боље него икад, говорећи да комшијски односи никада нису били јачи. Међутим, чим упаднем у мало дубље размишљање о свему што је било, што је овај филм и иницирало, сетим се колико нисам спавала, колико сам се плашила, била изгубљена. И онда се питам какве су последице свих тих нагомиланих, а потиснутих стресова.

* Играли сте широку лепезу улога, носили многе трагичне судбине. Колико су оне утицале на ваш живот, колико год глума била само “измаштани” свет?
- Све има утицај на мој живот. Свако кога сретнем, свака ствар коју видим или ситуација која ми се догоди. Много тога може да се научи истражујући ликове. Верујем да само изговарајући и мислећи како да изговорите реченице неког великог писца, ви упадате у процес који би могао да вам донесе много. Зависи само колико сте спремни да дубоко копате, колика вам је глумачка снага и где су вам границе. Зависи, наравно, и од тога кога срећете као сараднике и с ким размењујете енергију. Понекад ми је потребно дуже да се опоравим од неког процеса, а понекад ме баш он ревитализује.

* Шта је то у фаталним женама што вас, рекли сте, толико привлачи да их глумите?

- Ваљда то што су пожељне.

* Публика вас је заволела као Марину из серије “Вратиће се роде”. А рода је стигла и у ваш дом...?
- Да, дивно је имати бебу.

* После тог одсуства (рођења ћеркице) враћате се на позоришну сцену. Шта пауза, макар и најмања, значи за глумца?
- Мени је трудноћа била процес, тако да немам осећај да сам била на паузи. Као да сам јуче играла у позоришту, иако је сигурно да треба припремити глас за сцену. И најмања пауза не мора да буде то ако ви радите на себи, а само читање и говорење поезије пријатељима може бити више од неке бесмислене представе. Друга је ствар ако неко баш жели паузу, како би се одморио, иначе није добро када глумац не игра колико-толико редовно. Веома сам узбуђена што ћу ускоро играти, јер волим тај посао.

* Шта је вама лично већа сатисфакција од признања да сте велика глумица?
- Породица. И када сам у некој дивној природи са милим људима. Када сам на великом путовању. Или, рецимо, када је за мене успешно танго вече у Берлину.

* Коју врсту радости вам доноси танго?
- Још га учим, али ми све време помаже да пронађем и учврстим свој ослонац, своју осу. И још многе друге ствари у животу.