ШАЈКАЧЕ, беле везене кошуље, јелеци, бридж панталоне, вунене шарене чарапе, опанци и наравно, ведре, шаљиве песме, деценијама су заштитни знак браће Бајић. Старији члан чувеног дуета, Тома долази у цивилки на разговор, да исприча њихову братску причу. Млађи Андрија је на одмору у Грчкој.

Обојица су у пензији коју нису стекли на естради, већ радећи у предузећима. Тома је био запослен као виши самостални референт за међународну железницу у агенцији "Путник", а Андрија је радио као техничар у Индустрији прецизне механике "Инекс-Борац".

Нјихове фирме, још пре ових чувених приватизација, прекрили су снегови, рузмарин и шаш. Али, не и њихову певачку "дует-фирму" која и даље ради. Један од најуспешнијих, а сигурно и најдуготрајнијих дуета у нашој народној музици, који траје више од педесет година, за све време своје богате уметничке каријере остао је веран народној песми. Антологијске су њихове интерпретације песама као што су: "Иде Миле лајковачком пругом", "Погледајде, мала моја", "Ко то каже, ко то лаже"...

- Музиком смо почели да се бавимо као врло млади - казује Тома. - Тада смо још живели у родном селу Јабучје, код Лајковца. Почели смо да свирамо фрулу. И сад је понекад узмемо у руке, да се сетимо тих дана.

ВЕСЕЛЕ ПЕСМЕ - ПРЕ него што смо се појавили на естради, углавном су се певале тужне песме. Због тога смо дошли на идеју да пишемо и изводимо веселе композиције са мотивима из свакодневног живота - каже Тома Бајић. - Биле су то пародије на догађања у друштву, тако да се то некима, који су били "прозвани", није много допадало. Али, нама је било важније да их публика прихвати.

Од првих појављивања на сцени облачили су народну ношњу. Сматрали су да је такве песме било бесмислено изводити у фраку или грађанском оделу.

Таленат за певање наследили су од оца Лазара, који је погинуо на Тометином пољу 1941. године. Тома га је нешто боље упамтио, али млађи Андрија никако. Они који су познавали њиховог оца знали су касније да им испричају да је Лазар певао и писао песме боље од обојице.

Каријеру су почели као чланови културно-уметничких друштава "Ђока Павловић" и "Градимир". Пред микрофонима Радио Београда појавили су се далеке 1963. године. Снимили су две песме. Једна од тих "На крај села једна кућа бела" и данас се чува у фонотеци као трајни снимак. На Ђурђиц, две године касније, појавила се прва самостална плоча Томе и Андрије Бајића. Потом су уследиле и остале, а колико их је укупно било, не знају ни један ни други.

Једна од песама која је прославила браћу Бајић је "Иде Миле лајковачком пругом". Много мастила је касније потрошено у расправама око те песме.

- Песма је настала између 1908, када је прорадила лајковачка пруга уског колосека, и 1954. године када сам је први пут чуо - објашњава Тома Бајић. - Песму смо снимили много година касније на наговор чувеног оперског певача Живана Сарамандића, који је родом из Аранђеловца, а ја сам са њим ишао у школу, само што је он био две-три године млађи.

Браћа Бајић у почетку нису веровали да ће та стара песма направити некакав музички бум, а о њој су се касније писали многи есеји и многе важне личности су се о њој изјашњавале. Мома Капор се у више наврата на јавним местима питао зашто Миле иде пругом, када је то опасно, а не иде путем.

- Легендарни Момо је то питао зато што није знао да села у овом региону нису имала проходних путева и да је пруга била једини начин да одете до лајковачке станице неокаљане обуће - објашњава Тома. - Није важно што је ходање пругом било забрањено и што су постојали униформисани чувари пруге, који су кажњавали оне који иду тим путем.

Нешто касније, и чувени Горан Бреговић је у свом интернационалном програму у једној песми (набрајалица) помињао Лајковац. Такође, и сјајни и велики писац Радован Бели Марковић написао је занимљив роман под насловом "Лајковачка пруга". Под истим насловом појавила се и књига-хроника о лајковачкој железници и железничарима. Зато није случајно што је Тома Бајић радио као референт за међународну железницу, а завршио са лајковачком уског колосека.

Код легендарних Бајића наравно да није ишло све као по лоју. Давне 1969. гостовали су у Америци. Били су оптужени да су они, али и Предраг Гојковић Цуне, као и Предраг Живковић Тозовац, певали четницима. Многе режимске новине у то време су их ставиле на стуб срама. Ипак, после много година успели су да се извуку.

Од тада је прошло много година, комунистичко време је далеко иза нас, а Бајићи су, руку подруку са Цунетом и Тозовцем, и дан-данас естрадне легенде.

Тома Бајић једва чека да му се брат врати са одмора и да поново запевају у Србији, јер их свуда траже. Последњи пут су певали у Ражњу код Алексинца, пре десетак дана. Било је то у част Саве Јеремића, нашег најпознатијег фрулаша. Поново ће се латити тог малог инструмента са којим су почели каријеру. И засвирати као некад у Јабучју, у празном бурету, где су као деца вежбали ту свирку.

КАКО СЕ СЕЧЕ АВИОН

- НА гостовању у Америци срели смо и пилота Ричарда Фелдмана - прича нам Тома. - Нјега су сељаци у Моравицама код Лјига спасли заједно са осталим члановима посаде која се нашла у савезничком авиону, који је пао у кукуруз, средином Другог светског рата. Сељаци су им дали своја одела и спровели их у Прањане, одакле су се Американци дочепали слободе.

У Моравицама се још препричава анегдота настала поводом тог догађаја. Све што је било у авиону, а прича се да је било много хране, сељаци су однели својим кућама. На крају је остала само олупина, а њу је један Моравац успео да стрпа у запрежна кола, планирајући да од тога направи дворишну ограду. На улици га сретне комшија и упита: "Како, бре, си успео да исечеш онолики авион?" "Секиром, знаш ваљда како се сече авион", као из топа ће овај, као да сваки дан само то ради - комада авион.