ЛЕГЕНДА народне музике Предраг Живковић Тозовац, после три сјајна концерта у Сава центру, дружиће се у недељу увече поново са Београђанима и то у ресторану “Језеро”, на дочеку српске Нове године. Славни певач, песник, композитор, аранжер и инструменталиста наглашава да се радује овом наступу и да посетиоце очекује права журка. На почетку интервјуа за “Новости”, у поменутом ресторану на Ади Циганлији, Тозовац нам објашњава да је одавно престао да пуши, али да по навици држи цигарету у руци.

- Никад нисам знао да пушим, већ сам се само тровао. Морао сам да бирам имеђу цигарета и певања, јер су ми стално биле упаљене гласне жице. Дуван је велико зло и у томе никад нисам био умерен, за разлику од алкохола. У животу сам се напио само неколико пута, а шприцер пијем од кад знам за себе. Први пута сам се напио када сам био клинац. Имао сам десет година. Толико сам попио вруће ракије да мајка није знала шта да ради са мном - прича за “Новости” Тозовац, који ће 8. марта певати у новосадској хали “Спенс”.

* Дуго Вас није било на сцени, шта вас је покренуло после толико година?

- Од 2000. године сам врло мало радио као уметник и певач. После бомбардовања угасила ми се жеља за путовањима и све што се десило убило је у мени ону праву детињу радост. На одлуку да се поново активирам утицао је прошлогодишњи концерт Ане Бекута у Сава центру, на којем сам био гост. Када сам се појавио на сцени, настала је права еуфорија у дворани. Тада сам себи рекао да би требало да одржим концерт и окупим публику која ће са мном певати углас. “Најмлађа” песма коју сам певао на београдским концертима је стара 20 година. То је композиција “Данче”, док сам “ Мирјану” снимио 1971. године.

ПОЕЗИЈА ТОЗОВАЦ истиче да воли да чита, да се добрим књигама враћа и више пута, а о великој љубави према поезији, певач каже:
- Поезију пишем од када знам за себе, али нисам очекивао да ћу нешто од тога да објавим. Једноставно, то су били моји разговори са самим собом. Некад је разлог томе било неко одушевљење, некад одређени догађаји, а уколико одлучим да објавим још неку збирку поезије, зваће се “Ауто психоанализа”. Такве теме су ми врло интересантне.

* Планирате ли да обрадујете публику новим албумом?

- Имам читав букет нових песама, али их сигурно нећу све снимити. Нема потребе, а ни смисла! Планирам да објавим нови албум и припремаћу га темељно. Истински верујем у те песме. На пролеће улазим у студио, а излазак диска очекује се око Ђурђевдана. Ако будемо живи и здрави, биће концерата и ове године! Човек није господар свог живота и нико од нас нема уговор с Богом. Београдски концерти били су најлепши поклон за моју душу. Имам 76 година, многи у мојим годинама су уморни од живота, а ја сам жељан да и даље певам. Та жеља није ни престајала.

* Да ли сте сваку своју песму проживели и у њу уткали део себе?

- Углавном је било тако. Ако певам о селу, у глави имам слике шумадијских сокака, кућа, улица... Још памтим овце, ливаде, први мирис покошене траве осетио сам код фамилије моје покојне мајке, у њеном селу о коме сам испевао песму.

* Шта Вас још асоцира на детињство и завичај?

- Сећам се Краљева, Ибра... Памтим прве игранке, пубертет, прво заљубљивање. И, наравно, школу која ме је увек мучила.

* Ваше име је на списку овогодишњих добитника националне пензије за допринос култури...

КАФАНЕ * КОЛИКО данас проводите времена у кафани?
- Раније ми се ноћ завршавала у кафани “Ужице”, али је то време далеко иза мене. Радо идем у “Мадеру”, Клуб књижевника и “Вилу”, а када се откачим свратим код свог друга Ралета у малу подземну конобу, где уживам уз живу музику. Само молим Бога да се неко не досети да ми каже да нешто отпевам.

- Још ме нико није обавестио да сам добио националну пензију. Као Предраг Живковић сматрам да би Тозовац требало да је добије, баш као и њему слични уметници. Жао ми је што ово признање није добио Милутин Поповић Захар, јер је одличан композитор. Први пут сам конкурисао пре две-три године, али не верујем да је неко уопште тада гледао оно што сам написао о себи. Такође, сматрам да није лако комисији која одлучује о томе ко заслужује националну пензију, а ко не.

* Изразили сте незадовољство због начина на који СОКОЈ врши расподелу средстава за ауторска права и да је износ који добијате понижавајући?

- Имајући у виду колико су моје песме слушане и колико ме има на радију и телевизији, то што добијам је заиста смешно. На годишњем нивоу то износи око 100.000 динара. Не бих волео да звучи као да се жалим, јер знам како људи тешко живе, али неки извођачи добијају неразумне своте новца које износе чак 30.000 евра.

* За Вас кажу да сте један од последњих београдских боема. Да ли себе тако доживљавате?

- Можда сам био боем када сам био млађи. Бити боем за мене значи бити господин, довољно школован, пристојан у друштву, галантан, джентлмен, да поштује даме и да има уметничку културу. Боем треба да буде неко кога је вредно познавати. Истина је да волим друштво и кафану. Иако се много тога променило, боемски живот, срећом, није нестао.