АКО сте пропустили премијерно емитовање хумористичке серије „Потписани“ пре три године, ево прилике за „поправни“ - пародија на „Отписане“ репризира се на Арту од суботе 29. септембра. Након утврђивања градива у виду три епизоде, следи премијерно приказивање серијала „Подбрадак потписаних“ (пет наставака).


Хумор оба серијала је, открива аутор Марко Ковач, на трагу „Топ листе надреалиста“.
- У наредна два месеца, на Арту, видећете прегршт добрих, али и глупих фора и фазона - кроз осмех каже редитељ, сценариста и главни глумац. - „Потписани“ се баве отпором младих илегалаца у окупираном Београду, али на комичан начин, док серијал „Подбрадак потписаних“ само именом асоцира на „Повратак отписаних“, али је заправо колажни програм у виду партизанског ТВ дневника за време Другог светског рата.

Како сте, као студент архитектуре, одлучили да радите ТВ пројекат?


ИДЕЈА НЕ МАНјКАМАДА ради као архитекта у „Енергопројекту“, Ковач слободно време и даље троши на своје велике љубави - филм и телевизију. - Тренутно снимамо четврту епизоду „Потписаних“, а учествовао сам и на фестивалу у Лондону „Јамесон Емпире Ањардс“ где сам са једноминутном пародијом Хичкоковог филма „Психо“, био једини српски представник. Идеја и концепата има на претек, али тешко их је реализовати, нарочито без подршке.
- У реализацији овог пионирског подухвата учествовали су махом моје колеге, тадашњи студенти Архитектонског факултета у Београду. А све је почело 2006. године на студентској екскурзији у Охриду, као плод дружења и зафрканције, али и потребе да се креативно и стваралачки делује. Још као дете маштао сам о снимању филмова, са другарима се играо и опонашао филмске сцене, те ми је цела ова прича дошла као остварење снова. Као дете сам похађао и радионицу за анимирани филм „А2“ Вере Влајић, освајао сам награде и учествовао у телевизијским емисијама што ми је касније помогло да схатим какви су заправо медији филм и телевизија.

Јесте ли тада знали у шта се упуштате?


- Појма нисам имао на какве ћу све муке наилазити. Бавио сам се режијом, сценариом, глумом, монтажом, организацијом, а добрим делом и сценографијом, реквизитерством и костимографијом, па сам бивао готово стално растрзан на сто страна. При том, нико и ништа не стоји иза вас, осим неколицине људи, породице и пријатеља, који вам дају моралну подршку. А понекад чак ни то. Било је заиста тешко, али огромна љубав и ентузијазам учинили су да не одустанем од свега и да целу причу доведем до краја.

Јесте ли се плашили реакција професионалаца, пошто нико из екипе није школован за тај посао?

- Напротив. Као потврда тога да нисам погрешио стоје многобројне награде и плакете на филмским фестивалима, као и похвале професионалаца.

Зашто сте изабрали да направите пародију баш на „Отписане“?

- У суштини, то је пародија на читав систем (не)вредности, на режиме, идеологије, а нарочито њихове пропагандне машинерије које су харале овим просторима за време и после Другог светског рата. Главна нота јесу „Отписани“, међутим, кроз серијал су провучене и неке сцене и ликови из других домаћих филмова као што су „Национална класа“, „Балкански шпијун“, па и из страних као „Ратови звезда“, „Супермен“.

Колико се ваши Преле и Глухи разликују од оригиналних Прлета и Тихог?


- Они су заправо њихове карикатуре. Преле је, попут Прлета, главна полуга тима, шаљивджија, диверзант и зафркант. Самоуверен је, али му интелигенција и образовање нису јача страна, што му опет не смета да „кока“ Швабе с лакоћом. Рат схвата као игру и зезање, а опаког и, као алева паприка, љутог непријатеља, као мачји кашаљ. Глухи је смирени и сталожени вођа групе, озбиљан у свему. За нијансу је паметнији од осталих те са пуним правом носи титулу - закржљали мозак екипе.

На основу досадашњег искуства, шта закључујете - да ли је у Србији теже бити архитекта или филмаджија?


- Тешко питање, баш као што је тешко бити и архитекта и филмаджија у земљи Србији. Често у шали кажем за себе да водим двоструки живот - осам сати дневно сам архитекта, окружен багерима, крановима и звуковима чекића и савијања арматуре, док се поподне, свлачећи „архитектонски шињел“ и одевајући скуте редитеља, окружујем камером и осталим реквизитима. Те трансформације су заправо нешто што је можда најтеже у целој причи, теже него бити једно или друго. Тим пре што је и профил људи са којима сарађујем на једном и на другом послу, различит. Уз све то, ту је и породица којој треба посветити озбиљно време.