ОПЕРСКИ певач Оливер Нјего, каже за себе да је "сплет срећних околности", јер је "срећно рођен, срећно проводи живот и ради посао који воли". Управо на ту тему, попричали смо са њим "У пролазу". Али се суштина свих његових одговора на наша питања, свела на - породицу.

- Нисам само сплет срећних околности, већ сам неко ко то љубоморно чува - каже Нјего. - Знам шта хоћу, још више шта нећу и нисам учесник трке у којој свако личећи на свакога постаје плагијат.

* Како не постати "плагијат"?

- Не знам да ли је то утицај звезда и тога да сам аналитична Девица, или веома јак утицај родитеља... Али, свако од нас дугује много деци, сви смо ми потомци, али морамо бити преци. Трудим се да будем мало строг према својој деци, макар сада док се дрво савија и младо је. Мислим да је то пут ка оригиналности.

* Како вам је "легла" улога професора, у којој сте већ три године?

- Било ми је лепо док сам био члан Народног позоришта. Али, кад смо почели да личимо на класна грла и трчимо трку без сена, кад су параметри, попут присебности, упорности, индивидуализма, почели да измичу, схватио сам да тиме више не треба да се бавим. Већ сам био супруг и отац и нисам желео да моја професија уништава те питке релације. За многе колеге био сам блесав што сам отишао. Али, мени је овако лепо. Сам сам себи шеф, не зависим ни од чије безумне креације, а таквих је раније било много.

ЋЕРКЕ НА ТАТУ МЕЗИМИЦЕ Оливера Нјега, ћерке Дариа (9) и Тара (7), талентоване су на њега, каже поносни тата: - Имају смисла за музику, старија ћерка већ свира клавир, а Тара ће ускоро на часове гитаре. Нисам од оних родитеља који говоре да не би волели да деца пођу њиховим стопама. Некла раде оно за шта су талентоване. Нећу имати ништа против ни ако то не буде била музика.

* Ко кога више слуша, студенти вас или ви студенте?

- Слушамо се узајамно. Рад на Академији је индивидуалан, тако да веома често радим "успут" и као психо-терапеут, јер ми се студенти увек пожале на оно што их мучи. Било да их боли грло или имају неке друге проблеме.

* Где највише волите да наступате?

- Све једно ми је хоћу ли на стадиону певати химну или у цркви "Оченаш". Али, није музика само класична музика, има она и неке друге параметре који су вредни све дотле док се не склизне у комерцијално.

* Може ли се живети од некомерцијалне музике?

- Постоји једна лепа изрека: "Могао бих да живим много боље, али ме је срамота".

* Ко вас је последњи пут обрадовао, а кога сте ви?

- Смисао постојања је живети за друге. С обзиром на то да сам веома везан за породицу, са њима имам највише разноразних догађања, нарочито са најмлађом ћерком, која је вансеријски духовита. Толико уме да ме насмеје да често не могу да сачувам озбиљност и ауторитет који бих желео да имам. А ја? Увек ходам улицом певушећи и људи кажу: "Благо ономе ко је са вама, ви увек певате". Ведрог сам духа и тиме радујем моје најближе.

* Шта може да вас избаци из такта?

- Нервира ме кад људи немају меру, самокритику и цивилизацијске параметре. Велики број људи живи затворених очију, интровертни су и уплашени од властитог понора који виде унутар себе. Немају начин, умеће ни смисао за пожртвовање. То ме нервира.


МУЗИКА ЗА ДУШУ

КАО што је рекао велики Сократ: "Пиј оно што гаси жеђ, воли оног ко тебе воли и слушај оно што те смирује". Тако мене смирује инструментална музика коју често слушам на радију. Волим руске хорове, Драгана Стојнића, Живана Милића, Наду Мамулу, Цунета Гојковића и све оно што је заборављено, што се некад могло чути на Радио Београду у време када је глас био једино што вас за некога може везати. А не слика, која данас има примат - објашњава Нјего.