БИО је први ТВ новинар који је почео да ради црну хронику код нас. На место злочина често је стизао пре Хитне помоћи. Београдске полицајце, али и криминалце, виђао је чешће од породице. А онда је нестао.

После гашења БК телевизије, аутор емисија „Експиријум“ и „Позовите 92“ (РТС), Игор Спасов повукао се с малих екрана. Понуда је, признаје, било. Додуше, бизарних, попут оне да сними джипове који су непрописно паркирани. Ипак, позив телевизије Метропол пре шест месеци није могао да одбије. Јер, дошао је из Прага, града који га је купио давних осамдесетих, када је тамо завршио филмску и ТВ монтажу.

Ионако му се атмосфера лагане смрти у домовини смучила. Деведесетих је, каже, било много мртвих. Данас је више убијених. У појам. Ухватили смо га приликом кратке посете Београду, који му, не крије, нимало не недостаје. Насмејали су га само они који су му тражили да им среди казну због проласка кроз црвено светло, иако је из црне хронике изашао пре више од пола деценије.

- Лјуди у Србији су ужасно оптерећени, што и не чуди, с обзиром на то да је већина на ивици егзистенције. Али најгоре је што се само кука, а мало ко нешто предузима. Искрено, једва чекам да одем - признаје Спасов.

С нестрпљењем ишчекује и јесен када ће на Метрополу почети приказивање емисије „Волим Праг“, у којој, уместо крвавих убистава, прича, између осталог, о дрвету испод ког су се његови саговорници први пут пољубили. Међу још неколико емисија које је осмислио, неизбежна је и она о црној хроници:

- Обучавам једног младог чешког новинара. Седнемо у ауто, одемо и радимо. Мој систем је да онај ко ради црну хронику мора да зна све, да снима, монтира, пише. Добри извори се подразумевају, као и спремност на жртву, јер због овог посла морате да заборавите славе, рођендане, Нове године, журке - каже Спасов.

* Да ли вам је било тешко да изађете из тог света, јер, неки кажу, човек се лако навуче на црну хронику?

- Да, али ја сам то предуго радио. Оног тренутка кад нисам имао страст, кад ми је одлазак на снимање постао мучан, не због призора, већ зато што више није било узбуђења, престао сам то да радим. Сад у емисији „Волим Праг“ радим прелепе репортаже у којима нема ни јурњаве, ни пуцњаве, али осећам страшно узбуђење.

* У чему је разлика између српских и чешких телевизија?

- У приступу. Тамо се ништа не ради ад хок, а овде људи имају добре идеје, које нажалост пропадају због полудилетантског начина рада. Нема оног радног процеса који подразумева идеју, синопсис, разраду, већ се одмах иде на снимање са неком магловитом идејом, а враћа се са утехом: „Вадићемо се у монтажи“. И онда се, због тог хаоса и површности, у монтажи удара главом у сто.

ПОДЗЕМЛјЕ И ПОЛИЦАЈЦИ ДА Игор Спасов није дефинитивно изашао из црне хронике потврђује књига коју припрема, „Историја балканског подземља“. У плану је и документарна серија, али све је, каже, на дугом штапу. А, играна серија о животу полицајаца, за коју је сценарио написао пре неколико година, чека боље дане.
- Заснована је на истинитим догађајима, оним који су потресали јавност, од случаја у Похорској улици, па надаље. За сваку епизоду имам аутентичне кадрове, јер сам све те догађаје снимао. Ипак, нема пара - каже Спасов.

* А по чему се разликују Срби и Чеси?

- Чеси су сталожени и не подлежу толико емоцијама, ни у добру, ни у злу. И изузетно цене људски живот. Ми смо поносни што је у Другом светском рату изгинуло толико Срба, па нам је још и жао што није више - да будемо први. Увек постоји неко такмичење, само да си први, па макар и у жртвама. Код нас је живот веома јефтин, што можемо да видимо скоро свакодневно у последњих 20 година. Није убиство само кад извадите „калашњиков“. Горе је убијање гомиле људи тиме што сваки дан излазе из куће и не знају шта ће породици да донесу. А онда мудраци кажу како деле судбину нације.

* Каква понуда би вас вратила у Србију?

- Не могу да је замислим. Чешка ми је сваки пут отворила врата и срце и тамо се не осећам странцем. У Прагу сам провео осам година у више наврата и увек сам нешто научио, не само на факултету. Планирам да завршим докторат како бих једног дана предавао на тој академији. Не бих желео да пензионерске дане проводим на пецању, већ да будем од користи.

* Да ли је свакодневни контакт са смрћу утицао на ваш однос према животу?

- Како да не. Нема смрти до судњега дана - изрека је коју свакодневно чујемо, а у коју сам се толико пута уверио, кад неко преживи нешто што мислите да је немогуће преживети или погине на бесмислен начин. Сама чињеница да неко сада јесте ту, а у следећем тренутку сва његова надања и стремљења нестану, наводи на дубока размишљања. Хтео, не хтео, човек постане филозоф. Кад се свакодневно сусрећете са смрћу, као ја годинама, морате да огуглате и очврснете. Мени је камера била непробојни филтер, јер да ме је све у тој мери додиривало, не бих издржао ни два месеца у том послу.