ПОЗОРИШНА представа "Диван дан", по тексту Стевана Копривице а у режији Славенка Салетовића, премијерно је изведена у марту, а због великог интересовања вечерас је поново на репертоару у Дому синдиката. Савремена породична комедија говори о неспоразумима и пропастима, али на духовит и забаван начин. О "Дивном дану" и другим ситницама које живот значе, разговарали смо са глумицом Сузаном Петричевић, која је пре неколико дана са колегама Милорадом Мандићем, Лјубомиром Булајићем и Јелисаветом Орашанин одржала представу у Бечу.

* Шта је за вас диван дан?

- Најважнија су ми јутра у мом дому, мирис топле кафе, драго лице моје ћерке и разговори са пријатељима. Још ако се ту смести и лепа шетња - дивота. То је највећи луксуз који живот може да ми пружи. И наравно, позориште увече.

ИДОЛ - БАКА РАДОЈКА СУЗАНА се често позива на вештине и савете баке Радојке, која јој је одувек била и остала идол. Посебно истиче то да јој је бака са 26 година остала удовица, а успела је да одгаји шесторо деце и изведе их на прави пут. - Као и она, волим да ми кућа блиста, обожавам миљее, пекмез од шљива са кором, црн ко угаљ са комадићима ораха, добру шалу...
Најважније што ми је оставила у аманет је да никад не клонем духом, да верујем у добро и останем достојанствена.

* Ако замислите живот као видео-траку, шта бисте волели да успорите, шта да вратите, шта да избришете?

- Све бих успорила, осим тешке саобраћајне несреће коју сам имала 1997, а развод бих прескочила. Да сам знала колико је тешко преживети и подићи дете сама - никад се не бих развела. Но сад, кад је све то прошло, захвална сам за сваки секунд живота.

* Када прелистате породичан албум, најпре евоцирате успомене на...?

- Многобројна путовања. Био је у "оно" време црвени пасош, а ја студент и веома знатижељна. Али највише се вежем за људе, па гледам слике пријатеља из гимназије. Остали смо пријатељи за цео живот. Ту је и Теино рођење, слике са испита на ФДУ и моју лепу класу.

* Чију слику носите у новчанику?

- Носим од светог Луке и моје ћерке Доротее.

* Живи ли се од успомена?

- Од лепих да, лоше бришем. У представи "Последња шанса", по тексту Мирјане Бобић Мојсиловић, доживела сам остварење себе као уметника, али и потврду да треба веровати и бити стрпљив. Играм је у Академији 28 и имам пуну салу. Шта више да пожелим? За две године добила сам три велике награде. А најважније је да ми је Мирјана својим гестом, поклонивши ми тај текст, и као човек пружила руку и улогу којом сам се вратила на сцену. Моје гесло је "ко зна зашто је то добро", а за успомене има времена.