КАДА су је по изласку са „Фарме“ обавестили да више није пожељно да Шојић има ташту, јер може да штети репутацији серије, Ева Рас је била разочарана и тужна, али је наставила да гледа „Белу лађу“. Када је, међутим, видела да та „барка“ сада плови и без главног капетана, опростила се од ње и као гледалац. Без себе је, каже, могла, али не и без Шојића.

- Он је био со и шећер ове серије. Преболела сам своје „изгнанство“, то што ме нису хтели јер сам се, објаснили су ми, компромитовала учешћем у ријалитију, али Гутовићев одлазак нисам могла да поднесем. То, наравно, не умањује моје обожавање Синише Павића, за кога тврдим да је Шекспир нашег времена - неприкосновени мајстор свог заната, који текстове пише баш онако како публика очекује. А то значи да има сјајну моћ перцепције.

Осим што више не гледа ову серију, Ева је ових дана негирала многе понуде и изазове. Тако је, рецимо, одбила да са својим песмама отпутује у Барселону, јер није могла авионом, а није желела, каже, да у Каталонију стигне аутом. И није јој жао због тога. А не каје се ни што је раскинула сарадњу са једним новосадским позориштем, где је требало да игра Фани у комаду рађеном према Бергмановом филму „Фани и Александар“. А зашто је одлучила да се то (не) догоди?

УМРЕЋУ С АКЦЕНТОМ * ПОСТОЈИ ли тајна у вези с вашим категоричним „чувањем“ акцента или тако причате јер мислите да не може другачије?
- Увек сам имала акценат и никада се нисам трудила да говорим боље од Срба. То сам ја. Зато ћу и умрети с акцентом, и на српском и на енглеском. Знате, ја сам се још на пријемном за Академију заклела да ћу прочитати све лектире на мађарском и да га никада нећу заборавити. И тако је и било.

- Само сам једног тренутка чула себе како директору говорим да одлазим, а да нисам знала због чега то радим. Касније сам схватила разлог - моја подсвест је тог момента била јача од моје свести. Она се побунила јер нико тамо није бринуо о жени од 72 године, нико ме није питао како сам ја стизала по клизавици из Београда, да ли треба да ме одвезу кући, желим ли чај... Када ми је директор рекао да не могу то да им урадим, рекла сам: „Не постоји суд који ће једну бабу натерати да ради нешто што не жели.“ Сада сам потпуно слободна, изгубила сам двомесечну егзистенцију, али преживећу.

Глумица каже да је њена девиза увек била да је боље остати без пара него без достојанства. И да се за то увек вреди борити.

* Многи су вам замерали да сте управо изгубили достојанство учешћем у „Фарми“. Како ви сада, када је прошао одређени период и страсти се стишале, гледате на ту критику, али и ваше учешће?

- Мени је „Фарма“ донела огромну популарност, и иако ја у њој никада нисам оскудевала, ово је било нешто посебно. То је једна од мојих најјачих улога, била сам најбоља служавка на Балкану. Шиканирали су ме, али ме нису повредили јер сам прихватила филозофију моје мајке - да ти људи у ствари нису лоши, да не треба да им замерам ништа, јер не знају шта раде. Сви ми говоре да сам се пролепшала, а ја им кажем да је то због „Фарме“, и то не зато што сам тамо провела 106 ђавољих дана, већ зато што ме је по изласку запљуснула огромна љубав гледалаца.

* Значи ли то да бисте поновили учешће и опет интиму изложили јавности?

- Не бих ушла у било који ријалити, али „Фарма“ је заиста сјајно замишљена - то враћање 100 година уназад, када нема струје, воде, радија, телевизије... али има крава, оваца, дивне природе - то је феноменално. Баш та огромна одбојност и презир наше интелигенције према ријалитију су ме нагнали да учествујем у њему. А да сам била у праву потврђује и чињеница да сада и Клинт Иствуд са својом породицом снима ријалити, а он је, сви знамо, генијалан уметник. Јер, то што се данас зове ријалити, некада се звало снимање документараца, дакле, то јесте пресликана реалност. Ријалити програм је последњи крик телевизијске ере, а ја телевизију обожавам и зато сам и учествовала у „Фарми“.

* Да ли увек идете у корак с временом или задржавате одређену дозу конзервативизма?

- Увек ме је занимало све што је ново. Интернет користим од 1993. године, од тада куцам текстове на компјутеру, а не на писаћој машини, редовно читам вести на нету... Код мене је степен радозналости већи од степена страха од смрти. Размишљам - ако ми је бог већ дао да доживим да гледам свет и у седамдесетим годинама, онда хоћу да га гледам. Па ја сам и „конкордом“ летела, јер сам желела да осетим како је то. Знатижеља ме одржава.

* (Не) збрајате, (не) жалите за нечим?

- Не жалим ни за чим, јер све сам прошла и чини ми се да сам урадила све што сам икада хтела. Верујем да је све што сада радим производ мојих нових идеја, а не „репова“, јер не вучем никакве жеље из прошлости. Никада нисам постављала циљеве, већ сам веровала да ми је бог одредио одређену путању, и пролазим је баш како ми је зацртано. Мене нико не може да повреди, али ни да ме злоупотреби. Већ осам година се борим с раком, и није лако, али увек успем да пронађем вољу за сваки нови дан. Јесте, једном сам покушала да скоком с Бранковог моста себи одузмем живот, али ме је Ћопић спасао. Као да сам га чула да ми каже: - Ево, ако ниси то урадила када ти је дете умрло, зашто би сада то чинила. И био је у праву.


ДОБАР САН ЗБОГ ПИСАНјА

* ИМАТЕ ли инспирацију за писање и сликање?

- Пишем и по 16 сати дневно, од тога се онесвешћујем и од тога добро спавам. А сликам само онда када ми кажу - тада и тада ћу имати изложбу и ја израчунам колико ми треба времена за толико и толико слика. Када бирам платно, гледам га и ако на њему видим моју слику, ја га купим, ако је не видим, одлажем га. То није инпирација, већ моје душевне очи у белини опажају нешто што само ја видим.