МАДА већ годинама игра на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, шира публика је глумицу Милицу Грујичић упознала кроз две серије - „Грех њене мајке“ и „Непобедиво срце“.

У овој другој, чија се последња епизода емитује у суботу, Милица игра учитељицу Живкицу. Док је трајало снимање, није размишљала о рејтингу, али не крије да јој је сада један гледалац посебно важан.

- Радује ме што мом деди свака епизода у којој се појавим представља својеврсни доживљај, што је срећан! Тако да њему посвећујем ову улогу - каже Милица, и истиче да јој новонастала популарност не смета. - Није то нека несносна популарност. Симпатично је, некад се самој себи смејем кад чујем да неко, углавном деца, нешто добаци. А забавља ме сазнање да неки моји познаници за које никад не бих рекла да гледају домаће серије, већ само слушају панк и хардкор, сад помало и прате „Непобедиво срце“ и распитују се шта ће бити у следећој епизоди.

* Чиме вас је привукла улога Живкице у серији „Непобедиво срце“?

- Кад сам прочитала сценарио, тај лик ме је у нечем асоцирао на моју учитељицу Сашку коју смо сви у разреду обожавали. Била је весела, умела је с децом, волела је свој позив, и ми смо то као клинци осећали. У серији сам искористила један њен фазон: Ако бела крава даје бело млеко, какво млеко даје црна крава? Наравно, пола одговора је било: црно млеко! Ето, једна мозгалица за клинце, а можда и за неке одрасле. Свидело ми се што Живка сањари, што је ослобођена, спонтана и тихо остварује своје циљеве.

ОСЕЋАЈ МЕРЕ
* Радње и „Греха њене мајке“ и „Непобедивог срца“ смештене су у неко прошло време. Шта вам се највише допада из тог времена што се данас изгубило? - Осећај мере у свему и темпо живота. Брзина нашег времена је застрашујућа, све бесмисленија. Срљамо и као појединци и као друштво, а и на глобалном плану је тако, заправо још је брже. Губи се душа у том вртлогу, губи се осећај за другог и, коначно, усамљеност тријумфује. И једно велико ништа над изобиљем свега и свачега. Апсурд, то је, нажалост, дух нашег времена. Волела бих да се дозовемо памети, мало успоримо, погледамо око себе да бисмо заиста видели какву брљотину смо направили, да очистимо своја срца, а и дворишта. Најбоље је почети од ћошкова.

* Колико вам је она слична?

- У некој нијанси карактера можда јесте, али начин на који она испољава своју женственост другачији је. Ја не умем тако, па ми је било занимљиво да покушам. Али рецимо да се на сличан начин радујемо животу.

* Како сте одлучили да се бавите глумом?

- Рано сам схватила да је то једини позив који ме занима. Имала сам 12 година када сам почела да се бавим глумом у драмском студију Милана Плетела Плендже. У његовом студију схватила сам да је глума слободан сусрет са животом, упознавање сопствене душе, откривање човека, пут ка истини и вечита могућност да се буде дете, да се искочи из свакодневице. Позиција глумца је чудновата, тренутак у којем играш престаје бити пролазан и постаје вечан, а опет, глумачка уметност се сматра најпролазнијом. Та непоновљивост је узбудљива и застрашујућа. Као кад дете шмугне на таван, док одрасли раде или спавају, и ту открива разне старе и прашњаве предмете који су неком значили нешто, па пажљиво загледа, па машта, е такво је то узбуђење.

* Шта вас је, пре свега као, позоришну глумицу, навело да се опробате на телевизији?

- Стицај околности је такав да ми се глумачки пут отворио кроз позориште у највећој мери. Прилагодила сам се томе, иако мислим да је глумац комплетан и испуњен кад може да ради и једно и друго. Мене интригира филм, можда баш зато што сам претежно у позоришту. Кад имаш коврджаву косу, хоћеш равну, и обрнуто. Недостајало ми је искуство рада пред камерама, а прва прилика се отворила кроз телевизију. После се „десио“ и филм „Октобар“, омнибус који обједињује седам прича седморо редитеља. Учествовала сам у једној од њих, у кратком филму „Дипломирање“ Милице Томовић, и то ми је досад најдраже глумачко искуство.

* Јурите ли улоге или их стрпљиво чекате?

- Кад год сам јурила улоге или било шта друго у животу, спотакла сам се. Учим се стрпљењу и верујем да човеку све долази кад се умири, и то увек буде оно право, баш за њега. Онда то што добије, треба и да чува, да негује. Играјући у позоришту имам могућност да изнова преиспитујем, поправљам и мењам ликове које играм, представа се сваки пут другачије отвори, почне из енергије која је присутна тог дана међу глумцима и увек донесе нешто ново, нову боју, нови смисао. То је тренинг. А глума се заборавља! Ко јури улоге, јури славу, а ако пустиш да ти улоге саме прилазе, јуриш игру. Борити се треба, наравно, али само радом. На Академији се успоставља та мера. Касније, кроз професионални живот, може се чути, видети и научити свашта, а на младом глумцу је да сам, по мери личне етике, бира којим ће путем.

* Да ли сте размишљали о томе да се због посла преселите у Београд? Колико је у вашем послу важно да будете у центру дешавања?

- Размишљала сам, наравно, да би било корисно преселити се, само ја сад више не видим тај центар дешавања. Не знам где би другде могао бити него у мени. Београд и Нови Сад су близу. Лако је сести у аутобус.