ПРЕ 17 година, са стварима спакованим у велики црвени ранац и визом која је важила шест месеци, глумица Весна Станојевић отишла је на позоришни фестивал у Единбург. По његовом завршетку, уместо у Београд, одлетела је у Лондон да се одмори и упозна британску престоницу. Непланирано, али очекивано - тамо је и остала.

Чим је у својој глави пресекла шта заправо жели, било јој је лакше. А прва чињеница са којом је морала да се суочи била је да јој неће бити лако. Ипак, успела је да други живот, како назива време од када се преселила у Британију, изгради баш по својој мери - завршила је четворогодишње постдипломске студије, нашла глумачког агента, запослила се као професор глуме на лондонском факултету Централ Сцхоол оф Спеецх анд Драма, а стиже и да се бави примарном професијом.

Српска публика ју је, први пут после 15 година, видела у „Греху њене мајке“ као Вуку Перић. Сада је опет гледамо у серији „Цват липе на Балкану“, у улози Бланки - Бранке Кораћ. Недељом у 20.05, иако је две хиљаде километара деле од Београда, и Весна је уз РТС.

- Моја пријатељица у Лондону, тетка Даница, има кабловску телевизију са нашим програмима и посећујем је сваке недеље. Могла бих да гледам и на „Јутјубу“, али ово је другачије, јер знам да серију тад прате и моји пријатељи, рођаци, па имам осећај као да сам са њима. Задовољна сам како све изгледа и све је узбудљиво јер ме само приказивање враћа у дане док смо снимали, а истовремено пратим приче других ликова - каже Весна са којом смо разговарали док је била на кратком одмору у Београду.

ТИШИНА ДУГА 15 ГОДИНА „Последњи круг у Монци“, „Три карте за Холивуд“, „Шта радиш вечерас“, „Заборављени“,„Госпођа министарка“, „Доме слатки доме“, „Брод плови за Шангај“ - само су неки од Весниних глумачких радова на филму и телевизији. После драме о распаду Југославије, „Тамна је ноћ“, у овој земљи није играла 15 година. Глумица која је, како каже Бранка Оташевић, „права драгоценост, не само по свом на екрану ретко виђеном лицу, већ и по изванредном глумачком сензибилитету“, нема одговор на питање зашто је толико дуго није било. - Не знам одговор на то питање. Знам да је, кад сам се преселила у Енглеску, било чуђења са ове стране, и несхватања чињенице да се нећу вратити и наставити своју каријеру. После је некако спонтано настала тишина, и са једне и са друге стране. Као да смо схватили да нисмо били једно за друго у том тренутку. Сада смо се поново препознали.

* Чиме вас је инспирисала Бланки?

- Веома је тешка улога. Она је добра, позитивна, пуна љубави и разумевања за људе око себе. Постојала је велика опасност да скрене у лик мученице, што она сигурно није, јер ако неко издржи све што се њој десило, а притом све време храбри друге, значи да има невероватну унутрашњу снагу. И било је занимљиво тражити одговор на питање одакле долази њена снага и како јој успева да се одлучи за потезе који нису само компромисни и добри за њу и све око ње, већ и мудри.

* Серија говори о породици која покушава да сачува традиционалне вредности, али и да се прилагоди новом времену. Да ли сте и ви имали сличну ситуацију кад сте се преселили у Енглеску?

- Врло је вероватно да сам из свог живота извукла део материјала за Бланки, јер ја сам морала да урадим велики посао на себи да бих могла да се уклопим у енглеско друштво и да постанем његов равноправан члан. Јер, Енглези су не само другачији од нас, него и од остатка Европе. У свему су по нечему специфични, почев од тога да возе на левој страни, па до разних других правила. Требало ми је времена да то научим.

* Шта вам је Енглеска пружила што нисте имали у Србији?

- Мене је глума занимала као добар занат, као кад би неко видео савршено направљене ципеле, па би га заинтересовало да и сам научи тако да их прави. А то је животни рад на себи. Мало ме је замарао комерцијални префикс који прати овај посао, јер то „пумпа“ его глумаца, што онда одвлачи пуно енергије коју бих ја радије усмерила у пробе, у сам процес рада. Због неколико чудних ситуација које нисам могла да разумем, схватила сам током деведесетих да нисам могла да радим код нас на претходно поменути начин, већ да је требало да правим компромисе за које нисам била спремна. Многе моје колеге нису разумеле зашто одлазим у тренутку кад ми каријера добро иде, али имала сам потребу да нађем место где ћу моћи да истражујем, да идем даље. Било ми је важно да се као човек и уметник развијам у правцу који је тачан за мој живот.

* Колико се ваши студенти разликују од српских?

- Нисам никад предавала у Србији, али сам на серији радила са неколико младих глумаца. Енглези су затворенији од нас. Одрасли су у култури која их не учи да испољавају емоције, већ да их задрже за себе, јер се сматра непристојним да друге угрожавате својом приватношћу. И зато ми треба више времена да откријем шта их мучи, шта се крије испод тог лица које изгледа као да је све океј, а није. Али, опет, то су стратегије отварања које вероватно сваки професор мора да научи.

* Шта желите да им пренесете?

- Млади данас одрастају тако што одговоре проналазе на „Гуглу“, а за нашу професију компјутери су погубни. Као да смо у тој технологији почели да заборављамо шта све човек може да уради. Иначе, студентима не опраштам лењост. Она врста страсти са којом је моја генерација на ФДУ студирала, мени је и данас критеријум како треба да се ради. Ми смо имали предавања до 19 часова, а онда остајали на факултету до његовог затварања како бисмо још вежбали. И важно је да се увек иде даље. Радили смо недавно комад Горана Стефановског „Хотел Европа“ о избеглицама на ивици преживљавања. Моји студенти су били у чуду, питали су се да ли тако нешто заиста постоји. На крају су са тим пројектом постигли велики успех и отишли неколико корака даље од онога што је њихова реалност.

* Шта вам у Лондону највише недостаје из Србије?

- Нешто што се и у Србији, чини ми се, полако губи, а то су дружења и дух заједнице. Кад у Београду идем код зубара, барем три моје другарице се ангажују, налазе ми „контакте“, питају како је било. Све се ради заједнички и тај оригинални наш дух смо, стицајем околности, имали и на снимању „Цвата липе“. У Лондону се заиста пуно ради и све мора да се планира, па и дружење. Не можете да звоните неком на врата када вас не очекује, нема тога.

* Како вам ми изгледамо са дистанце?

- Врло јаки. Кад су ме колеге питале како сам могла да пролазим кроз све у Енглеској сама, ја сам узвраћала питањем: Како сте ви могли да пролазите кроз све што се овде дешавало у претходних 20 година? Дивим се људима који су наставили да раде, да чувају своје породице, и који су задржали ведар дух. Све што могу да кажем је - свака част. Искрено се надам да ће у Србији бити боље и апелујем на све који су отишли да помогну на неки начин, не само финансијски. Мислим да је морална обавеза свих нас који не живимо у Србији да изнађемо начин како да поделимо са својим народом оно што смо научили ван граница Србије и да покушамо да допринесемо побољшању ствари.