Била је и остала дама. И кад је туговала и кад се радовала, праву је меру имала. И данас, у старачком дому на београдској Карабурми, трошећи своју 79. годину живота и деветогодишњи стаж "домца" трећег доба, чува достојанство. Своје. И туђе.

- Док чуваш друге, све што они јесу и нису, чуваш себе - каже нам Дубравка Нешовић, која је "гласом и образовањем прославила нашу градску, варошку песму и узнела је до неслућеног". Баш тако ју је приписао, једном, Момо Капор с којим је отварала традиционална лета и лета у некад боемској Скадарлији.

Али Дубравки Нешовић, нашем једином магистру средњовековне духовне музике, са академском титулом из Брижа у Белгији, води нас вест да таква уметница, у меморији нашег музичког трајања обележена као "истакнута", нема пензију, ни толику да плати станарину за дом. И то смо јој, најављујући се, и казали.

Свеједно, дочекала нас је као да ће управо на сцену. Ону с које се деценијама проламао њен моћни алт. И кад пева "Оче наш" из "Литургије Чајковског". И кад започне руске романсе, али и наше: "Болујем ја, болујеш ти", или "Црвени шал".

- То, о пензији... Све је то тачно... Моја је срећа, истовремено и бол, да имам неког ко може да је надомести. Да се не понижавам и не молим. Срећа је, имам сина. А бол... Она има више слојева. И о томе ћу вам причати... Да само сина имам и никог више. Па и њега, јединог, да оптеретим. Неко ће рећи: Деца и треба да помогну родитеље. Мој одговор је: Да, ако су и они себе потпуно даровали деци. Радили само за њих. Ја сам радила, признајем, више за друге. Тако сам за својих седам деценија рада, ма и више, јер сам први наступ имала у трећој години, доживела да немам ни стан. Ни ауто. Ни било какву покретну и непокретну вредност, ако се тиме уопште мери имовина. Ја, из глумачке породице, из богатог Новог Бечеја, гледала сам некако "све за друге". Три и по хиљада наступа, најмање, даровала сам за хуманост. Пре тога, певала сам и пред Титом. Неко је то умео да искористи. Ја нисам. И друге, што су успели, због тога не кривим. Колико се пута чудио мој син: "Како мама ни ауто чак немамо". Па, немамо, ето.

МОЈЕ ПАРЧЕ РАЈА
У дому ми је добро. Ово је моје парче раја. И људи су добри. Имам снаге и оптимизам ме не напушта и кад кане нека суза. Кажем: "Обриши је". Иди даље. Не оптерећуј ни себе. Ни друге.

Сад мисао пресеца сећање:

- А сви су мислили ова зарађује паре и паре. Кад је имао пет година мог Владана су киднаповали. Није важно ко је то учинио, али је тражио новац. Под страшном траумом је растао мој син. А ја сазревала, као његов једини родитељ. Знам, питаћете ме, као и сви... за његовог оца. Одговарам вама, и другима: мој је избор да он буде само мој син.

Одлука да Владан има само мајку пала је после браком некрунисане једине љубави Дубравке Нешовић. Једине за коју зна. ("Само једном се љуби") После те љубави, каже, никад више није волела. Ниједног мушкарца у животу. После њега и десет година, колико га је волела, а ваљда и он њу, жена која је преносила само песму разболела се од растанка. Није запевала пуне две године. Нјена љубав сматрала је да има право на нови избор. Оженио се, има породицу. А она, некадашња љубав, не жели да га именује, како не би повредила емоције његове деце. "У живот ме некако, вратила Аница Зубовић, хвала јој". Онда је решила - барем ћу да имам дете. Постала је мајка у 42. години живота.

- Е, то моје дете, једино, оде ми у свет '98. године - прича нам Дубравка Нешовић. - Тада је било, знате, оно време када те зову да певаш за партију. А ти нећеш. Није важно која је партија и ко ме је звао. Али су ми узели стан. Живели смо на углу Джорджа Вашингтона и 29. новембра, стан је припадао тадашњем СИЗ-у културе... Убрзо потом мој син је отишао у Америку. У Чикагу се мучио, радио. Да би, пре коју годину тек, добио место у српском позоришту "Свети Сава". Тамо глуми. Режира... Кад сам га видела, е, можете ли да замислите колико ми је срце било.

ДУНАВ ЈЕ МОЈА ТИСА
За мене, која сам одрасла на Тиси, умирујуће делује близина Дунава. У љубичаста јутра, поглед ми је на реци, као у детињству. Такав је човек, кад остари, враћају му се сећања. Која расањују и која успављују.

Видели су се само једном за 12 година. На половини његовог боравка у Америци.

- Недавно ме зове, преселио се у Сан Дијего. Каже: "Мама, биће венчања, треба да дођеш". Ма где да дођем, нећу ваљда тамо да умрем... Ето, чујемо се стално. А он је из новина сазнао да сам у старачком дому и да не могу да плаћам кирију. Потресло га је то. Убедила сам га: "Ма, ово је мој рај". Послала сам му фотографије да види, да се смири... Имам мачке. Кучиће. И голубове. Они долазе тачно у дванаест на ручак. То се зна. Имам и руже, летње и јесење ("Кад би ове руже мале за бол мога срца знале").

Титрала је ова песма док настаје фотографија за новине. А потекла је друга: "Ноћас нису сјале звездице на небу, никог није било у маленом селу. Ноћас је падало цвеће са багрема. Све је тако тужно, јер некога нема, из сокака мога."

Речи дрхте, само што не попадају из стихова. Глас Дубравке Нешовић их везује од почетка до краја песме. А на крају, уместо тачке она ставља нешто... налик капима кише.