Београд ме створио

ЧИМ је Арсен Дедић ушао у бистро хотела “Еспланада” и пружио руку, рекао је: “Ајде питај и снимај”. Када смо му рекли да изгледа сјајно за својих 70 година, одговорио је у свом маниру:
- Одлазим у фитнес-клуб где ме свакодневно равнају и затежу!
За Арсена Дедића је ова година била важна у каријери - у Загребу је прославио пет деценија уметничког рада и 70. рођендан. Тада је најавио свој долазак у Србију.
- У Београд хоћу да се вратим на велика врата - да свирам са симфонијским оркестром! Разговарао сам са Бокијем Милошевићем и његовом кћерком да наступимо у Коларцу. Улазим у 71. годину живота и нећу да чепркам по диркама и да свирам “на мало”. Хоћу да свирам “на велико”, јер то дугујем Београду.

*Шта бисте издвојили од онога што вас посебно везује за Београд?
- Каријеру шансоњера започео сам на стадиону “Ташмајдан” 1961. године, када сам у квартету певао на избору “Лепоте девојке”. Потом сам на фестивалу “Београдско пролеће” 1963. са песмом “Пролећни цвет” Радослава Грајића освојио треће место и добио први хонорар. А 1965. снимио сам за ПГП сингл “То сам ја” и имао солистички концерт у Дому синдиката. Како је и Габи у то време снимила за ПГП своју прву плочу, могу да признам да нас је Београд створио као уметнике.

*Зашто за себе, углавном, говорите да сте Далматинац, иако се зна да сте Србин?
- Породица Дедић је била сиромашна тежачка породица из Далмације. Ја сам, дакле, тежачки академик. Моја мајка Јелка је била неписмена домаћица. Описменио сам је. Отац Јован је био зидар, добровољни ватрогасац и одличан музичар. Мајка је желела да се зовем Игор, али сам крштен као Арсеније, јер је свештеник хтео да син Дедића личи на митрополита Чарнојевића. Мој старији брат добио је име по краљу Милутину. Када сам као гимназијалац написао прву песму, да бих удовољио мајци, потписао сам се као Игор. Обојица смо напустили родитељски дом 1957. године: ја сам отишао у Загреб, а Милутин у Београд.

*Прича се да сте хтели да будете вајар, а постали сте песник, којег су у Хрватској забрањивали два пута.
- Да. Када сам дошао у Загреб хтео сам да студирам вајарство, јер сам већ тада клесао камен. После сам размишљао о сликарству, али сам одустао јер штафелај нисам могао да унесем у тесну собу. Онда сам се оженио и објавио циклус песама “Чуда”. Због тих сам песама имао проблема, јер су међу њима биле и песме “Господину Исукрсту“ и “Свети Никола“. Истеран сам 1961. са телевизије. То ме обесхрабрило, па сам се неко време држао само музике. Звонимир Голоб ме, међутим, наговорио да објавим књигу “Брод у боци“. Продала се у невероватних 60.000 примерака. Други пут су ме забрањивали због тога јер сам у песми “Умрећу као Хаурд Хјуз”, помињао партизанског пилота Фрању Клуза.

*Када се преслушавају ваши албуми “Човек као ја“ или “Ребус”, види се да сте нежни романтик, али и иронични критичар.
- Сваки Далматинац има два лица: једно је окренуто Сунцу, а друго Месецу. Никада нисам био циник, јер цинизам је гест зла, а иронија је забавна. Једна добра мисао каже да су ироничари увређени патетичари. Има тога и код мене, иако мислим да је моја главна линија сентиментална. У последње време чак и мушкарци знају да плачу на мојим концертима.

*Иронично у песмама коментаришете дневну политику, али никада нисте директно говорили о неким политичким и друштвеним догађајима.
- О животу у Хрватској и Србији више говоре политичари, па кантауторима не преостаје много тога да кажу. Није посао уметника да директно говори о политици. Ја сам антиполитичан тип. Нисам страначки певач, али примећујем да смо у скорашњем животу имали и хуље, и руљу, и ратне профитере. Ни мени као уметнику није било лако у то невољно време. А оно што се због политике горко догађало у мојој каријери, описаћу у мојим мемоарима.

*Какав наслов сте дали аутобиографији и докле сте стигли у писању?
- Књига се зове “Прворазредни грађанин другог реда” и говори о томе да сам у свакој деценији живота имао макар по један велики проблем, који су ми стварали неки зли људи. Открићу истину о томе шта су ми ти људи радили. Биће то “тврдо слетање” за те хуље...

*Како сте пребродили те проблеме?
- Радом, уз помоћ пријатеља и моје Габи. У тим невољним годинама радио сам од Алма Ате до Рија де Жанеира, са Серђом Енригом, Азнавуром и Окуджавом, али са мојим београдским пријатељима. Најважније је било да се ја тих злих људи нисам плашио.

*Када сте шездесетих почели да се као ожењен човек забављате са Габи Новак, била је то тајна љубав за коју су, изгледа, сви знали?- Интересантно је то да је чак и један Мирослав Крлежа писао да се у Загребу “појавио један чудесни дует Габи и Арсен”, а да се и Јованка Броз интересовала шта то ми радимо. Једном приликом ми је Јованка рекла: “Докле ћете тако, што се не жените?”.

*У међувремену, имали сте неколико тешких операција, а изгледате сјајно?
- Пресађивање јетре је било нужно, јер бих без ње умро. Операција на оку је била неизбежна, јер бих у супротном ослепео. Када су ми се шаке укочиле, због непрестаног свирања на клавиру, морао сам да оперишем тетиве. Лечио сам се на ВМА у Београду три пута. Прошао сам у животу - разводе, ратове, забране, болести. Па ко то може да издржи? Да није Габи распао бих се као “Титаник”.

*Често за себе кажете да сте пензионер пун пара.
- Већ 36 година сам званично пензионер. Примам пензију од 3.000 куна. Гладан нисам. Облачим се на трафикама, јер носим мајце и фармерке, а не фракове и машне. Ову мајцу на којој пише “Ми не ходамо, ми трчимо!” поклонила ми је моја кћерка Сандра, која ради као дизајнер у Калифорнији.

ПОЕЗИЈА И МУЗИКА
АРСЕН је објавио 24 збирке поезије, четрдесетак грамофонских плоча и це-де издања, компоновао музику за преко 230 позоришних представа и 100 ТВ емисија. Добитник је многих награда за музику, песништво и компоновање.

ЧЕСТИТАМ “Новостима” 55. рођендан и вашим читаоцима поклањам свој скромни аутопортрет. Урађен је у маниру америчког филма “Див”, јер сам сањао да сам постао Джејмс Дин. Кад сам био момак личио сам на Клерка Гебла, јер сам имао клемпаве уши, па сада сањам да будем леп као Джејмс Дин. Срећно!