Још једна легенда Атељеа 212 преселила се у сећање - редитељ ЛЈубомир Муци Драшкић. Неочекивано, у недељу ујутро, у 67. години. Готово да се догодило оно о чему, потајно или јавно, сањају Талијина деца - да их тај, последњи тренутак, задеси у позоришту. У суботу увече је био тамо, одседео у свом ћошку док је на Великој сцени трајала премијера млађег колеге и, не појављујући се међу **званицама** сачекао **аброве**. Ко је тада и помислио да он више неће ући у зграду коју је, бивајући управником (од 1984. до 1996.), градио и створио једном од најбоље опремљених у овом делу света и да ће га, само неколико сати касније, помињати у прошлом времену?!
Није, срећом, за Муцијем у позоришту остала само та зграда. Међу стотинак представа које је широм некадашње и садашње земље урадио овај рођени Загрепчанин, историчар уметности и редитељ, некадашњи асистент и настављач Бојана Ступице, професор ФДУ, многе су остваривале пробоје, или се догодиле **први пут**, утирући простор мисли и делу.
И то у периоду највећих узлета (и опструирања) стваралачких слобода у Југославији, шездесетих и седамдесетих, па и осамдесетих, када су у нашем позоришту посебну вредност имали проскрибовани домаћи и комади аутора **иза гвоздене завесе**. Драшкић је, рецимо, са Зораном Радмиловићем, био и међу онима који су стали уз Српско филозофско друштво у осуди забране представе **Кад су цветале тикве**, у Југословенском драмском позоришту, 1969. Да би, убрзо и сам искусио забрану, пошто се **усудио** да режира **Капе доле** Александра Поповића... А било је тих препона још у његовој каријери!
Није га мимоишао ни латентни позоришни парадокс - да премијере његових представа (на којима се данас у великој мери заснива и чувени **имидж** Атељеа) критика сасече, а онда се претворе у митске. Осећао је, како време у којем живи, тако и сензибилитет глумца и знао да га отвори. Сетимо се само **Краља Ибија**, **Радована Трећег**, **Молијера** (посвећеног Бојану Ступици), у којима је Драшкић пред Радмиловића простро летеће ћилимове. Омогућио је креације Бати Стојковићу, Петру Краљу, Мири Ступица, Ђорђу Јелисићу, Бори Тодоровићу, Цици Перовићу, Слободану Алигрудићу, Милутину Бутковићу, Ташку Начићу, Секи Саблић, Мири Бањац, Светлани Бојковић... Прекратка је и неправедна листа коју наводимо.
Стални редитељ Атељеа постао је 1962. године, режирајући Ружевичеву **Картотеку**, као дипломску представу. Затим се његова каријера, жанровски неспецифична, али језички препознатљива - кретала у координатама попут оних које је пре њега постављао Ступица (а међу млађима их данас следи Јагош Марковић). Зато данас кажемо **права муцијевска представа**, било да је реч о трагедији, водвиљу, фарси, домаћем савременику...
Режирао је и у другим београдским позориштима (Југословенском драмском, Београдском драмском, Народном, **Бошко Буха**, у Новом Саду, Суботици, Загребу (Нушићеву **Госпођу министарку**), Мостару, Бањалуци, Базелу, баш често и запажено у Сомбору. Оставио трага на телевизији. Штета је што 20 емисија **Филозофског позоришта** Свете Лукића (Радио Београд) до данас нико није препознао, преснимио и дистрибуирао као незаобилазно тонско штиво демократија и слобода којима се још учимо...
ЛЈубомир Драшкић био је и лауреат Стеријиног позорја. Али те ловорике нису га завеле да овај фестивал домаће драме поштеди критике (па и бојкота), када је сматрао да је Атеље био жртвован зарад игара друге врсте. За режију је понео и највеће признање код нас, награду **Бојан Ступица**, а златом је овенчан и на некадашњем сарајевском МЕСС.
Муци је, приватно, био неисцрпни зденац духовитости, знања и познавања прилика. У комуникацији са пријатељима и људима које цени отворен, према **спољном свету** знао је да покаже и ироничну, понекад до сарказма минуциозну страну своје природе. У том, **спољном свету**, уосталом, функционисао је само онолико, колико се морало. Потпуно је припадао позоришту, са којим су га везале чак и матичне књиге: био је ожењен двапут - глумицама.

Душан Ковачевић
ВЕЛИКА МЕДИТЕРАНСКА ЕНЕРГИЈА
Био је први озбиљан редитељ са којим сам се срео и први који је поставио мој комад на Велику сцена Атељеа 212. Заправо, два моја комада, **Маратонци трче почасни круг** и **Радован Трећи**, у истој калндарској години, 1983. Те две представе су мени, као писцу, отвориле широм врата у свет позоришта - каже Душан Ковачевић,писац, чије је комаде **Маратонци трче почасни круг**, **Радован Трећи**, **Сабирни центар** и **Свети Георгије убива аждаху** Драшкић први поставио на сцену.

Муци је тих година важио за једног од најутицајнијих и најуспешнијих редитеља у бившој Југославији. Већ је имао за собом неколико значајних остварења, међу којима га је издвајала сигурно режија **Ибија**.

Не могу, нећу да га сводим на жанр. Радио је лепо стилизоване и лепо дизајниране комедије. И, као Бојанов ученик, наследио од учитеља велику енергију, буку и жар Медитерана. Наш менталитет, који је доста напрасит и експлозиван, увек је зачињавао мирисом и укусом тог класичног медитеранског позоришта, где пре свега треба рачунати на италијанску комедију.

Доживљавам га као човека који је за мене био ауторитет. Нарочито ми је била част што Муци жели да ради моје комаде. За **Маратонце** и данас мислим да су једна од најбољих режија по мојим комадима. Тај успех поновио је после 15 година, режирајући **Свети Георгије убива аждаху**, једну мучну драмску причу која у себи има елементе комедије.

Све ово говорим без икаквог реалног осећања, као да ме питате да ли би Муци и ја требало поново да радимо - каже Ковачевић.