ТО је био и први дечко са којим сам се потукла пред почетак школе, или у првом разреду основне школе, не сећам се тачно. Отац ме је у то време учио како да се браним а ја сам то изгледа одмах научила. Добила сам по оку, а дечаку сам избила зуб. У ствари, и ја сам се њему свиђала и он се мени свиђао.

ПРВА ЦИГАРЕТА
РАНО. Са друштвом у школском тоалету, како то обично бива. Сећам се да је димило као из локомотиве. Касније ћу постати страствени пушач.

ПРВИ ПОСАО
У КУЋИ смо имали сви своје послове и задужења, васпитавана сам да се у животу мора радити да би се опстало, али сам све то занемарила када сам добила свој први озбиљни посао за плату у Загребу на Шалати. Од прве плате мајци и оцу сам купила поклоне и престала сам више да идем јер ми се посао није свиђао.

ПРВИ АУТО
ТО је била бела **буба**, купљена у Немачкој, где сам и положила возачки испит, па сам пуно морала да вежбам и научила сам добро да возим. Ауто је био полован, али је био као нов, јер у Немачкој има реда и тамо не подваљују. Зато ме је одлично служио.

НАЈ ПРИЈАТЕЛЈИ
ПУНО их је. Пре свега моја фамилија која је ту и у добру и у злу, а затим моје пријатељице Силвија, Дуда, Цица, Ненад, Микићка.

НАЈ ПОНОС
СКРОМНО морам да признам да сам и поносна и дубоко у души срећна што се нисам покварила у овим временима. Остала сам иста, исте ставове имам према животу, појавама и људима, као и раније, или ми се то можда само чини. Више сам срећна него поносна што волим да чиним и помажем људима и кад се заузмем за нешто то истерам до краја.

НАЈ БЛАМ
СТИДИМ се због стања морала, стидим се због других. Двехиљадите године ударио ме аутобус на пешачком прелазу у власништву приватника и још се судимо. Имала сам пет сломљених ребара, тешко све то поднела. Тада су сви били љубазни колико сам повређена, да би сада тврдили да су то само небитне повреде.