ПЕТНАЕСТОГОДИШЊИ Милан Драгић из Руског Села у Техничкој школи у Кикинди учи о електроници на возилу и, чим заврши средњу, чека га сталан посао, и то онај који одавно прижељкује. Неће радити ни у ауто-сервису нити у некој превозничкој фирми, већ у "фабрици под отвореним небом", на породичном имању са оцем и стрицем и бавиће се пољопривредом. То је планирао још док је био основац.

Прочитајте још: ОН ИМА МИЛИОНЕ, А ВОЗИ ТРАКТОР НА СЕЛУ: Пеђа Стојаковић обавља сеоске послове (ФОТО)

- Одмалена волим пољопривреду, и то је моје опредељење. Ниједног тренутка нисам планирао нешто друго. Студирање ме не занима. Током две године средње школе ниједног момента нисам био у дилеми и нисам се предомислио. То је моја коначна одлука - одлучан је Милан.

Зна да на њиви има много тешког и тежачког рада, орања, сејања, прскања усева, па жетва по највећој врућини. Треба устајати рано, радити до касно, бити на врелом сунцу, некада спасавати жито испред олује, кукати кад наиђу град и невреме, жалити ако не роди и радовати се кад је година добра. Али, ако свако ради оно што највише воли, онда ће се све некако "добро посложити" - верује Милан.

ИМАЊЕ ДРАГИЋА БРАТ и ја заједно обрађујемо 150 јутара земље. Имамо своју механизацију и радимо онолико колико сами можемо да стигнемо, без плаћања других радника. Зато не мислимо много да проширујемо имање. Сејемо пшеницу, кукуруз и сунцокрет. Да би млади људи остали на селу држава би требало да им даје земљу у закуп на дужи период.

- Кад се посао воли, онда је мање тешко и све некако дође на своје. Није ми тешко да устанем рано и већ у седам идем на њиву. Сад се ради спремање ораница за јесењу сетву пшенице и сви смо у том послу. Радо помажем и возим сва четири трактора које имамо. Комбајн мање, али знам и њиме да управљам. Возач сам постао са десет година и већ сам тада ишао у атар - прича са истим усхићењем са којим неки његов вршњак прича о одласку на фудбалску утакмицу.

Кад је био дете међу играчкама је, као и сваки дечак, имао аутиће, али је у његовом дечјем возном парку, ипак, највише било трактора. Већ тада је заволео звук тих моћних машина испред куће. Знао је кад отац одлази на њиву и кад се враћа.

- Кад је био основац, на часовима физичког, који су увек били задњи час, знао је да замоли наставника да га пусти да би ишао да ради на њиви, јер се бере кукуруз. И наставник, шта ће, каже му: "Па добро, ово ти није најважнији предмет, иди ти ради" - препричава Миланова мајка.

Милан Драгић

Његова сестра студира на Вишој школи за образовање васпитача, али њега студије не занимају.

- Од пољопривреде може лепо да се живи. Наша породица живи солидно и ја сам задовољан. Зато ме други послови не занимају. Имам све услове да радим оно што и отац и стриц на нашем заједничком имању - поручује млади Милан Драгић, који има јасан циљ и зна како ће га остварити.