АПАТИНКА Љуба Манић (93) деценијама успева да окупи своју децу, унучад, праунучад, на прославама свог рођендана, који није датум рођења (10. јун), него дан њеног првог рањавања у Другом светском рату, а то је 14. јун. Ова витална старица памти све догађаје, ратне и поратне, више пута је у партизанима рањавана, али то је никад није деморалисало. Напротив, својим потомцима и данас показује како може да се живи без обзира на све невоље и недаће које живот носи.

Све три њене ћерке - Нада, Каћа и Јадранка, које, такође, живе у Апатину, труде се да јој олакшају живот у старости, али она има толику енергију да их и данас подучава шта и како им је чинити у животу.

СВАКЕ године у свом скромном стану у граду поред Дунава, окупља све своје потомке, њих четрдесетак, расутих широм Србије, али увек на дан који је она одлучила да јој буде рођендан, а то је када је први пут рањена, са свега 16 година, 1943. у Лици. После тога рањавана је још неколико пута, што показују ожиљци на њеном телу.

Прочитајте још: ОДЛАЗАК НАЈСТАРИЈЕ ХЕРОИНЕ НОБ: Ида није волела самоћу

Бака Љуба, мајка херој, рат памти по свему - детаље, борбе, болнице, пушку на којој су је обучавали, бригаду, чету, дивизију... Она се сећа свих места кроз која је пролазила као рањеник на запрежним колима, болнице на Петровој гори, и наравно највише њених најближих, који нису преживели рат.

Партизанка Љуба Манић - Фото Приватна архива

КРЕПКА старица никада није посустајала, све је преживела, живела и тежачки живот после рата, никад није тражила заслуге, нити првоборачку пензију, јер је, како каже, у рат отишла "тек" 1942, а не 1941. године.

- Примам пензију и инвалиднину, то ми је довољно. Највећа радост ми је кад својим потомцима могу једном годишње да приредим окупљање - каже Љуба, која и данас својим путем, без туђе помоћи, одшета до обала Дунава, где је после рата стекла комшилук. ,

ПИТЕ

БАКА Љуба и данас за своје најближе и најмилије са задовољством меси домаће тесто за супу и паприкаше. Осим тога, она развија коре и пече пите.

- Ништа ми није тешко, иако сам у годинама, да то урадим за њих, јер волим да ми дођу, да се видимо и људски попричамо - истиче наша саговорница.