НЕМА планине у Старом Влаху без топонима Карађорђев шанац или Шанац. По висовима од Муртенице, Чемернице, Јавора и Мучња, преко Златара до Јадовника и Голије, земљана утврђења и народна предања сведоче о Карађорђевом походу у Стару Рашку 1809. године, када је вођа Првог српског устанка личним присуством у биткама наговестио намере Србије.

Прочитајте још:Војвода који се није плашио Карађорђа

Шанчеви су према оновременој војној мисли и пракси грађени на погодном, војно-стратешком месту - за борбу, осматрање, страже, одбрану од упада, и удара у позадину. У утврђењима, које се градили и Срби и Турци, са унутрашње стране подизани су бедеми, често са местима за топове и џебану, а около копани дубоки ровови. А кад би се смириле буне и цртале границе, на поприштима битака сабирао се народ, у шанчевима или крај њих били сабори, долазили су ђаци на излете и часове историје. Кад су села остала без младости и руку, oвa места почела је да отима гора и тама заборава.

Прочитајте још: Војвода и Карађорђе усред Бачке

НАЈГОРЕ је што у Старом Влаху шанчеви нису истражени, као што је то у књизи "Устанички шанчеви на Дрини" урадио Ваљевац Милоје Николић, или Драгица Премовић из Музеја "Рас" у раду "Материјална сведочанства Првог српског устанка на подручју Сјенице и Новог Пазара".

Прве трагове о шанчевима устаника оставио је писар старовлашког војводе Максима Рашковића и касније берберин кнеза Милоша Обреновића - Нићифор Нинковић у мемоарима "Жизниописанија моја". Пишући о путу из Тополе "са 30 бећара у Старовлашку" у пролеће 1809. године, Нинковић помиње шанчеве на Косатици и код Нове Вароши, па поправку шанца на Јавору, градњу два шанца у селу Деретину, те битку на Кукутници и чување границе од Турака.

"Према ратном плану за наставак рата са Турцима, Карађорђе је одабрао најтежи и најважнији задатак међу четири оперативне групе. Кренуо је према Рашкој и Црној Гори, како би се прекинула веза између Босне и Цариграда и преко Пештерске висоравни и остварила веза са Црногорцима и Херцеговцима" - пише мр Салих Селимовић, историчар из Сјенице.

Хаџи-Продан Глигоријевић

КАРАЂОРЂЕ је 27. априла 1809. покренуо војску из Ужица и Пожеге, а са собом повео најспособније војводе - Милоша и Милана Обреновића, Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Антонија Пљакића, Продана Глигоријевића, а кнез Максим Рашковић и кнез Богдан са Кушића су били на свом терену. По некима од њих шанчеви и данас носе имена. Вожд је, подсећа Селимовић, најпре ослободио Нову Варош, па уз тешке борбе и тврђаву у Сјеници, а део јединица избија на реку Лим.

Турци су грчевито бранили знатан стратешки правац. Вожд је, најпре 4. јуна, пред Сјеницом извојевао сјајну победу, а затим с војском, без одмора, похитао и, уз изненађење, у Сувом Долу, нанео Турцима тежак пораз.

Убрзо су се изјаловиле наде становништва Старог Влаха да ће се територијално припојити матици Србији и међе бити тамо "где је Карађорђев шиљбок стајао" 1809. Међутим, "велики богаз", односно цариградски друм, био је онај стратешки разлог, који је одлучио и условио, да граница остане на Јавору, а српска насеља на левој обали Увца у саставу Отоманског царства још цео век - до ослобођења 1912. године.


СПРЕЧИО ПОШУМЉАВАЊЕ

НА Чемерници су два шанца: на Лисини и изнад села Пресеке, на два и по километра од Анатеме.

- Шанац изнад Пресеке, на висини од 1.378 метара, шумари су 1984. године хтели да пошуме али сам их спречио - казује први комшија Љубиша Аничић. - Редовно уклањам клеке, брезе и иве у шанцу велиичине 50 са 60 метара.