ИАКО су из Фабрике резног алата (ФРА), где су дочекали пензију, изашли пре много година, некадашњи радници овог предузећа, из погона "тврди метал", и до данас се друже и једном годишње окупљају се и сећају на, како кажу, најлепше дане у њиховим животима.

Веле да су у тадашњем колективу научили шта значи пружити руку човеку у невољи, шта значи имати колегу-пријатеља у сваком тренутку - "кад је највеселије, да се са њим насмејеш и провеселиш и кад је најтужније, да се са њим исплачеш и да те утеши". То се, додају "тврдаћи", како су их популарно звали у фабрици, памти за цео век, јер бити колега, према њиховом мишљењу, није само човек са којим проведеш одређено време на истом радном месту, већ много више од тога - "пријатељ и брат, са којим делиш сваки дан, са којим делиш кору хлеба, делиш и добро и зло".

Многи од оних који се сваке године нађу на овим дружењима, које је ове године одржано протеклог викенда у "Чолаковој кафани", у пензију су отишли и пре скоро две деценије, а сами газе осамдесете. Кажу да им је тај посебан однос према колеги усадио њихов некадашњи управник, како га они зову - отац - Станко Ђокић Чарапан, који, нажалост, овога пута, због болести, није могао да дође на дружење, али кога бивше колеге често посећују у Дому за стара лица, где живи последњих година.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Штрикају, путују и друже се


То је било дружење, то су била времена. Сви су нам у фабрици завидели на односу какав смо имали. У нашем погону било нас је свега стотинак када је фабрика имала око 4.500 запослених. Ми смо били као једно. Вечно ћемо памтити када колеге долазе на весеља која правите, па када запевају и заиграју, наруче музику. Али сећамо се и када су били тешки тренуци, када су нам умирали родитељи, цео колектив дође и плаче са вама. У тим тешким данима бисмо се организовали и сваким даном у првом периоду бисмо слали ауто са колегама да иду код ожалошћеног колеге, да му се нађемо - рекао нам је Тихомир Зоћевић Зоћо, који је ове године био домаћин дружења, заједно са колегом Љубинком Чоловићем. - Знали смо кад некоме новац треба. Скупљали смо и давали, нисмо питали коме и колико...

По доласку у кафану бивши радници ФРА су се поздрављали. Присетили су се лепших времена, када су заједно радили, помагали се, када су се венчавали и правили свадбе, када су банчили, ишли на летовања, заједно дочекивали зоре у Доброти код Котора, где су имали одмаралиште за своје раднике. Неки од њих су се међусобно окумили, једни код других и даље одлазе на славе и породичне светковине.

Свирали су унуци

Ми смо били јединствени. Замислите, када сам родила друго дете, стигла је вест о принови и у наш погон. Колеге су буквално зауставиле машине, и почело је чашћавање. Мени је у том тренутку стигао телеграм у породилиште, била је то најлепша честитка од мојих драгих колега - казала нам је Зорица Илић, којој кад год се присети времена из Фабрике и када прича о томе очи засузе.

Вече у кафани су као и сваког пута започели омиљеном песмом омиљеног управника Станка: "Где си живот потрошио, пријатељу мој."


УНУЦИ

ПОСЕБНО изненађење на овогодишњем дружењу је што је Тихомир Зоћевић довео своја три унука, основце - Андреја, Матију и Филипа, који су са својим инструментима - виолином, фрулом и гитаром "зачинили" овај сусрет.

- Неки од вас који сте вечерас овде били сте на мојој свадби, то је било пре више од 45 година. А ево сада вама свирају моји унуци - закључио је Зоћо.