АЗБУКОВЧАНИ чувају прангију, праву правцату, за коју се сматра да су је донели српски јунаци пре Првог српског устанка и оставили код цркве у Доњој Оровици, где се и данас налази и пажљиво чува.

Устаници су је користили током устанка, потом је онеспособљена и ту остављена до данашњих дана. Историчар Милан Младеновић каже да је "постојало више врста (по тежини) прангија, зависно од намене за коју су коришћене".

- За њу је везан и један занимљив обичај. Момак који је хтео да се ожени морао је подићи прангију изнад главе и тако доказати да је спреман за женидбу. На основу историјских извора, прангија је, у овом храму, 1840. године први пут употребљена за Видовдан при доласку епископа шабачко-ваљевског Максима Савића и освећења новосаграђене цркве у Оровици - каже историчар Младеновић.

Прангија је једна врста топа за пуцање приликом црквених светковина и означавала је почетак јутрења, почетак или завршетак молитве. Служила је за почасне паљбе при већим црквеним празницима, означавала долазак значајних личности у посету цркви, коришћена код неких сеоских свечаности и весеља, али и у неким венредним ситуацијама. Током већих ратних мобилизација уз звоњења звона, пуцало се из прангија из црквених порти или узвишења изнад засеока, тако да је пуцањ могао свако чути, а потом обавестити мештане о неком значајнијем догађају.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Вековни чувари своје вере

- Прангија је направљена од сивог туча - гуса и шупља је изнутра - објашњава прота Мирко Вилотић. - Са стране има рукохвате и отвор кроз који се провлачио фитиљ. Шупљина се напуни барутом, добро се сабије, задихтује неким меким материјалом, а онда се набије дрвени чеп на врх те шупљине. Са стране се потпали фитиљ и када дође до барута наступа снажна експлозија чија се детонација чула много даље него звоњење црквених звона. Прангију су опслуживали веома вични људи и претежно бивши војни обвезници артиљерци.

Прангије су, по речима свештеника Ненада Тешмановића, старешине оровичке цркве, биле различите тежине и намене, углавном су биле тешке преко 100 килограма и стајале су у црквеним портама и служиле за црквене потребе. Много мање (оне до десетак килограма) биле су код јачих домаћина по селима и служиле су за обележавање обреда већих црквених празника (Божића, Богојављења, Ускрса, славе, свадбе, рођења или крштења детета).

РУЧНА ИЗРАДА

- ПОСТОЈАЛЕ су мале породичне прангије ручне израде и служиле су за објаву доласка кума на весеље,положајника на Божић, долазак гостију на дан крсне славе и друге битније догађаје везане за једно породично домаћинство - прича прота Ненад.