ИЗЛОЖБА под називом "Гимназија у светлу Ослобођења 1918" и одредницом "од асимилације до толеранције", историчара Слободана Милина, организована на централном тргу у Зрењанину, посвећена је настанку и развоју школске установе као једног од симбола града на Бегеју. Приказане су мало познате чињенице о деценијској тежњи и великој борби Срба из Баната да добију школу у којој ће се деца образовати на матерњем језику.

Уз свесрдну подршку и материјалну потпору грађанства, Магистрат Великог Бечкерека почетком 19. века настојао је да издејствује уздизање постојеће Српске латинске школе у ранг гимназије, која би задржала свој световни карактер и била отворена за све народности и вероисповести. Међутим, под притиском и претњама чанадске Бискупије која је доминирала овим делом Баната, да ће случај изнети пред цара, 1844. склопљен је уговор да се нова гимназија повери на управу римокатоличком калуђерском реду пијариста. Пијаристичка гимназија основана је и почела с радом 1846. У њеном саставу нашла се и римокатоличка црква, мада је све обављено из средстава српског фонда, и школа смештена у зграду коју је српским поколењима завештао добротвор трговац Петар Адамовић! Срби су чинили и две трећине становништва у тадашњој престоници Баната.

- Почетком школске 1846/1847. у шест разреда пијаристичке гимназије уписано је 214 ученика, што сликовито говори да је била преко потребна грађанству Великог Бечкерека и околних места. Приликом уписа, ђацима је било дозвољено да се декларишу једино по верској припадности, јер су по националности, поред православних Срба, као Мађари уписивани Немци, Јевреји и други. Гимназија је подигнута за потребе стварања мађарске политичке нације, што је практично значило да је поред свог позитивног просветног карактера, добила и негативну, асимилациону улогу - истиче аутор изложбе Слободан Милин.

БОРБА за равноправност трајала је више од пола века, о чему сведоче документа из архива и књига Српске православне цркве која су, захваљујући залагању младог зрењанинског историчара, представљена јавности. Изложен је извод из молбе Магистрата В. Бечкерека, упућене 29. септембра 1849. патријарху Јосифу Рајачићу, да се српски језик као редовни уведе у гимназијску наставу. Исто је тражено 1864. од патријарха Самуила Маширевића. Годину дана касније, Српски црквено-народни сабор замољен је да својим ауторитетом подупре захтеве Срба Бечкеречана да се у гимназији успостави национални паритет, а настава српског језика буде равноправна са мађарским. Све је било узалуд.

ПЛАТЕ ДОВОЉНО је да кажем да је данас сваки физички, неквалификовани радник, боље награђен од наставника гимназије. Све ово упућује на што брже и радикалније решење професорског материјалног стања, како се не би и ово мало особља разишло по другим струкама. Истина је да су професори идеалисте, али се од идеалисања не живи у веку материјализма, па молим господина министра да поклони пажњу овом питању - стоји у извештају директора гимназије Станојловића од 12. јануара 1921, којим се залаже за повећање професорских примања.

Знаменити књижевник, историчар и политичар Александар Сандић, писар и секретар Вука Караџића, 1870. из Сремских Карловаца упутио је јавни апел да се у гимназији у његовом родном граду уведе српски језик, а управљање одузме од пијаристичког реда. Почетком 1872. године, на заседању Угарског државног сабора у Пешти, вођа пречанских Срба Светозар Милетић позвао је угарске власти да одобре отварање Српске православне велике гимназије у Великог Бечкереку. Предлог је одбачен са образложењем да би то угрозило даљи развитак мађарске државне идеје у Банату.

- А, иако је била прави завод за помађаривање (како ју је назвао Милетић), гимназија је многим Србима морала да послужи као одскочна даска за приступ факултетском образовању. Међу њима било је много будућих правника, научника, уметника, чак и православних свештеника. Знаменити гимназисти су и др Емил Гаврила, Павле Аршинов, Тодор Манојловић, народни добротвор Кузман Мунчић - каже Милин.

ОСЛОБОЂЕЊЕ и присаједињење Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији новембра 1918. године, каже историчар, осим догађаја од колосалног политичког и националног значаја, представљало је и прекретницу која се дубоко тицала школства и суштински изменила просветне прилике у областима које су некада припадале нетолерантној Хабзбуршкој монархији. Позитивне промене у сфери основног и средњег образовног система, објашњава Милин, наступиле су распростирањем просветних закона Краљевине Србије на овим просторима. У пракси, то је значило потпуну обуставу политичке просветне асимилације која је била део ширег државног плана мађаризације, бескрупулозно спровођеног у угарском делу Двојне монархије.

- Након што су се 27. фебруара 1919. најугледнији представници српске интелектуалне елите В. Бечкерека договорили о оснивању Српске велике гимназије, од Министарства просвете у Београду издејствована је дозвола за њено отварање. Упис ђака одржан је 6. марта 1919. када се уписало 142 ученика и 71 ученица, а настава је отпочела три дана касније, након што је зграда освештана. За управника је постављен Ђорђе Поповић Муњатовић, а за првог директора 1921. именован је Матија Станојловић, предратни директор Смедеревске и Ваљевске гимназије - износи Милин.

Гимназија у Великом Бечкереку почетком 20. века - Фото Архив Зрењанина


УСЛЕДИЛИ су укази о избору професора и њихове заклетве верности краљу Петру Првом Карађорђевићу. Новој држави на располагање се ставио велики број професора мађарске народности. Настава се вршила у две смене - на српском језику пре подне, а на мађарском поподне. Сви Јевреји одабрали су мађарски за матерњи и похађали наставу на мађарском, док су се Немци већином определили за српску гимназију.

Уз толеранцију и поштовање свих народности, што је била основна одлика новоустановљеног образовног система, српске власти финансирале су несрпске школе из државног буџета, давале плату професорима пијаристичке гимназије. Тек 1923. рашчишћени су и имовински односи са апостолском администрацијом око власништва над зградом гимназије.

- Зграда и сва њена имовина увек су биле у општинском власништву и никада нису припадале ни мађарској, ни аустријској држави - стоји у документу Министарства просвете који се чува у Архиву Југославије, а може се видети на изложби.

Гимназија из града на Бегеју, на понос својих предака, наставља да баштини богату традицију. Нове генерације ученика и професора са задовољством се присећају значајног догађаја од пре 100 година, када је захваљујући победницима у Великом рату који су слободу донели и српском народу преко Дунава, начињена историјска прекретница у образовању.

Министарство просвете је 1921. именовало Матију Станојловића за првог директора гимназије


БОЈКОТ НЕСЛОВЕНСКОГ СТАНОВНИШТВА

ОСЛОБОЂЕЊЕ 1918. и стварање Краљевине СХС није прошло без отпора несловенског становништва. Тихи бојкот спровођен је на све стране. У римокатоличком заводу за девојке, часне сестре износиле су молитве за нову мађарску државу. У појединим учионицама држане су мађарске националне заставе и слике последњег аустроугарског цара Карла. Учитељи и професори много су политизирали, ширећи гласине о скорој пропасти Краљевине СХС. Призивао се узалуд повратак старих аустроугарских времена. Нова гимназија показала је на делу како се од асимилације ствара толеранција.