ДАВИД, висине пет метара, готово идентичан као Микеланђелов, Ахил, Аполон и Артемида, Сократ, Дијана, само су неки од богова који гордо стоје у врту породичног дома на Палићу. Иако на први поглед делују савршено, то нису дела неког академског вајара већ домаћина, самоуког Фрање Мачковића.

- Ови што немају лик богова, али су међу њима јер су они за мене то и те како, јесу моји отац и мајка. Баћо је у својој специфичној пози, а мајка са бебом у наручју, јер смо били велика породица са чак 15 деце - прича Фрањо у рајском врту.

Прочитајте још: СОВА ИДЕ НА ПОПРАВНИ: Вајар из Кикинде спреман да изради нову скулптуру

ОДУВЕК је желео да се бави вајарством, а интензивнију "игру" глином почиње тек пре неколико година, када је отишао у пензију.

- После војске сам отишао у клуб сликара и вајара аматера у Суботици, који је водио керамичар Иван Јандрић, који ми је рекао да сам вајар јер сам портрете цртао јако пластично, дао ми је глину и објаснио како се ради - сећа се Фрањо. - Конкурисао сам на академију у Београду, Стипан Шабић ми је нашао професоре да ме спреме за пријемни, а чувени галериста Винко Перчић питао да ургира. Нисам то хтео, јер сам био сигуран у свој рад и уверен да ћу положити. Нису ме примили, што ме је толико разочарало да годинама нисам хтео ништа да радим. Цео радни век сам провео као возач и у паузама сам цртао и скицирао крајолике поред којих сам пролазио.

Онда је, како то судбина намести, у његово двориште ушла директорка школе "Мирослав Антић" на Палићу и замолила га да направи бисту познатог песника.

- Тада сам од радова имао само баћу и мајку, али је она веровала у мене, донели смо глину и направили кип. Била је одушевљена и препоручила ме свима - истиче вајар.

ДОБАР глас је дошао и до власника Винарије "Звонко Богдан" и на његов захтев направио је скулптуре Звонка Богдана и чувених осам тамбураша Јанике Балажа.

Прочитајте још: Вајар Кузмановић о споменику Мехмeд-паши Соколовићу: Мост братске љубави

- Радио сам их са слика, а долазили су Звонко Богдан и још један тамбураш, сугерисали ми како да радим. Тамбураш ми је скретао пажњу како да стоје прсти, да поправим уши и нос, говорио ми је да су то Цигани тамбураши са специфичним цртама лица - наставља палићки Фидија. - Сви су добро успели, нарочито Јаника. Биста Звонка Богдана ми је задавала муке, неколико пута смо мењали главу... Из трећег пута сам је направио. Тек када је историчар уметности Бела Дуранци рекао да је добро, био сам миран.

ЗВОНКА РАДИО НАЈДУЖЕ АКО сваког дана ради, за недељу дана може да уради једну бисту. - Са поправкама и изменама, то траје до месец дана. Давида сам урадио за три месеца, радио сам га из делова, преносио пропорције, и део по део тела спајао армираним бетоном. Звонка сам радио можда и најдуже, око годину дана - додаје уметник.

Познаник из Таванкута, Богородица на Бунарићу, бисте Јосипа Броза, краља Александра Карађорђевића, војводе Живојина Мишића, само су неки од његових радова. Иако су сви професионално урађени, најпоноснији је на скулптуру мађарског краља Матије Корвина, постављану у истоименој улици у самом центру Суботице.

- Погодио сам његов карактер, иако сам га радио са новчанице. Било ми је жао када су га однели. И сад кад прођем поред њега, дивим се свом раду - искрено ће Мачковић.

КАДА нема наручених радова, Фрањо ваја за своју душу. Уместо од бронзе, бисте су му од армираног бетона, што је много јефтиније а једнако лепо.

Фрањо ради бисту краља Александра


- Ручно мешам бетон, не у мешалици, јер треба погодити масу. Он се слеже, па се патинира, фарбам га бојом за бетон која се не скида и после изгледа као бронза. У бистама је бетонска арматура и јаки темељи, тако да не могу да се поломе - открива тајну. - Вајарске алатке не могу да користим па сам сам себи направио алат, њиме радим кад не могу прстима. Ипак, у овом послу најважније је стрпљење, да је уметник смирен и сталожен и у потпуности предан раду. Мисли не смеју да лутају. Сваки рад ми је као дете, и буде ми на неки начин жао кад га продам, осећам се као своје чедо да продајем.