РИМОКАТОЛИЧКА црква један је од најзначајнијих духовних центара хришћанске цивилизације који врши огроман утицај на свим континентима окупљајући под своје окриље заједницу од око милијарду и двеста милиона верника. Постоји, међутим, субјективна страна сваког од нас који припадамо српском народу, а то је страховита одговорност Римокатоличке цркве за политику која се спроводила на нашим просторима.- рекао је новинар и публициста Милорад Вукашиновић у понедељак на трибини „Ватикан и савремени међународни односи" одржаној у Културном центру Новог Сада.

- Та политика дошла је до пуног изражаја на најтрагичнији начин у периоду од 1941. до 1945. године, а поновила се и од 1991. до 1995. године и она, без обзира на неке јавне прокламације о помирењу и дијалогу, остаје до данас. Атмосфера у Хрватској, нажалост, даје нам за право да размишљамо и на такав начин - нагласио је Вукашиновић.

Да би се разумела верско-политичка улога Ватикана у светскoj политици, посебно су важни процеси који су се одвијали после одржавања Другог ватиканског концила (1962-1965). То је био најамбициознији скуп у историји Римокатоличке цркве сазван с намером да пружи кључне одговоре на теолошке и стратешке изазове које је наметао процес глобализације.

Дијалог с православнима, после тога, подигнут је на највиши ниво, а све је кулминирало 7. децембра 1965. године када су документ о међусобном скидању анатема из 1054. године потписали Папа Павле Шести и васељенски патријарх Атинагора.

Својеврсну прекретницу, додао је аутор трибине, представљао је избор надбискупа из Буенос Ајреса, Хорхеа Мариа Бергоља, за папу 2013. године. У његовом досадашњем понтификату, најважнији догађај је сусрет са руским патријархом Кирилом у фебруару 2016. године у Хавани када је усвојена декларација која садржи заједнички позив за окончање прогона хришћана на Блиском истоку.

Прочитајте још - Теме о којима Ватикан ћути

У том смислу треба посматрати и догађаје на постјугословенском (српском) простору, где је Католичка црква била директно ангажована у прогонима над српским народом.

Ипак, сматра Вукашиновић, извесни догађаји, пре свега формирање комисије која се бавила личношћу кардинала Степинца, као и непризнавање „независности Косова" од стране Ватикана, дају извесне наде у продуктиван „дијалог" две цркве и на нашим просторима, што је првенствено условљено ширим стратешким односима између великих сила.

- Наравно, притом не треба гајити илузије да ће се односи брзо нормализовати, тим пре јер постоје многа питања која како на теолошком, тако још више на историјско-психолошком плану, код православних Срба и Руса изазивају отпор према ватиканској политици - закључио је Вукашиновић.

СВЕТА СТОЛИЦА


ВАТИКАН, речено је на трибини, одржава дипломатске односе са 186 држава. При Светој столици акредитовано је 69 дипломатских мисија, што му омогућава да свакодневно има најпрецизније информације из свих делова света.