Прва слободна црква у Карађорђевој Србији

ОВИХ дана се у Александровцу убрзава изградња новог саборног храма, али ће се звона и даље чути у старој, Кожетинској цркви. Јер, ова мала богомоља освећена 1804. године, као прва слободна црква у Карађорђевој Србији, дупке је испуњена сваке недеље, на Божић, Ускрс и Преображење.

- Поносни смо на чињеницу што имамо живу литургијску заједницу, то је наше највеће благо у Жупи - прича, за "Новости", протојереј Вукман Петровић, старешина Кожетинске цркве од 2012, додајући да су неимари изградили мали храм по обиму, а велики по духу. - Нећемо прекидати литургије у цркви која представља печат и темељ наше духовоности.

Црква надомак данашњег Александровца је пре тачно 210 година била бедем групе неустрашивих Кожетинаца који су се из шанца борили против Турака од 1806. до 1813. И нису предали то парче стрме територије, све док није стигла депеша од вођа Првог српског устанка.

- Шанац је заузимао површину од четири и по хектара око храма - прича, за "Новости", Илија Јокановић, из Завичајног музеја Жупе, један од најбољих познавалаца жупске етнологије. - Прва битка одиграла се на Марковдан две године касније, када су је устаници из шанца добили против војске Мамут-паше Лесковачког.

Пред црквом је у време градње било 20 дућана и десетак механа и кафана. Симеон Петровић, учитељ из Јагодине, и његов син Миљко, кожетински кнез, августа 1852. године предочили су научницима какав је неосвојиви бедем за Турке био шанац. Поглавари жупског краја војвода Павле Цукић, Петар Ђукић, кнез Илија, поп Радосав, прота Илија, поп Павле и Сима Младеновић су три године после Мамут-паше "послали кући" и пораженог приштинског Јашар-пашу.

Кожетинска црква на Богојављење 2006. године

"Године 1812. Махмуд-паша на Кожетин дође. Срби покушају се и изиђу овом паши насусрет, где се сразе и доста жесток бој буде и ту погине капетан Ђока из Батота са своја два друга, но опет зато Срби су се храбро држали и Турке победивши отерали су ји натраг", испричали су хроничарима у породици Петровић.

Чак 13 пута су Кожетинци Турцима дошли главе, све док није стигао савет да положе оружје. Тако је око 1.500 бораца са пет топова војнички остало непоражено до пропасти устанка. Црква у Кожетину одиграла је значајну улогу и између 1832. и 1833, у време Милоша Обреновића, када се Жупа ослободила од Турака.

Многобројни мештани данас приградског насеља Александровца знају наизуст историју и цркве и шанца, а кожетински крај није оставио равнодушнима ни Феликса Каница, ни научника Павла Васића. И карактер овдашњег света заслужују посебну студију.

Илија Јокановић, чувар легенди

- Једна од легенди говори да је црква, једна од првих "мирских" у Србији, подигнута довитљивошћу мештана - износи Илија Јокановић. - Тражили су људи од аге да им дозволи да подигну цркву, а он им је одговорио да могу да разапну бивољу кожу па да црква буде таквих димензија да под ту кожу стане. Мештани су уредно заклали животињу, а од коже направили дугачки каиш и тако добили солидну "основу" за богомољу. Ага је попустио пред сналажљивим одговором.

Да су Жупљани домишљати, добро је познато, а да је то важило одувек, доказ су, поред историје, и речи Милоша Обреновића: "Чувај се жупских кметова и кожетинских попова."

КЛУПЕ ПОРЕД ЗВОНА

КОЖЕТИНСКА црква је 1872. године имала библиотеку са 25 чланова, а први библиотекари Жупе били су чувени попови и учитељи, отац и син Светозар и Никола Поповић. Под окриљем храма од 1837. године радила је и школа, једна од 38 образовних установа у тадашњој Србији.

Крст посвећен устаницима

НЕСТРУЧНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ

ИКОНОСТАС у храму који је дуго био метох манастира Студеница високе је уметничке вредности, а живописао га је Живко Павловић од 1850. до 1857. године. Многобројне нестручне интервенције умањиле су лепоту унутрашњости цркве, па су историчар уметности Марина Лукић Цветић и Душан Јовановић, дипл. сликар рестауратор и конзерватор, приликом радова на спасавању блага унутар светиње 2003. године имали доста посла. Крст посвећен устаницима постављен је 1997, а литије су обновљене пре 13 година.