ЗА ТРИДЕСЕТАК година рада у Галерији фресака београдског Народног музеја, академски сликар, рестауратор и кописта фресака Часлав Цолић осликао и спасао од пропадања и заборава преко 500 квадрата фресака. То је само финална бројка, док је стварна квадратура много већа. Један од ретких професионалних и школованих кописта је, на скелама под влажним куполама, радио чак и у време богослужења. Био је, прича за "Новости", више у ваздуху него на тлу.

Своје пензионерске дане, последњих година проводи у родној Јалботини крај Пирота, где се супругом Светланом из Призрена ужива у питомини завичаја и са понеким пролазником и знатижељником проговори о својој успешној каријери.

- Повукао сам се јер сам желео да пружим шансу младим, неафирмисаним уметницима. Нажалост, интересовање за овај рударски посао међу њима је слабо, па сам једно време размишљао да отворим неку школу фрескосликарства при неком од овдашњих манастира - прича Цолић, којим још увек слика.

Једном сликар, увек сликар. Колико год ова максима звучала отрцано, она је несумњиво тачна.

- Што више времена пролази, све више сам у мислима на Космету, где сам највише радио. Сликао сам у Грачаници, која ми је најдража, али и у Пећкој патријаршији, Дечанима, Призрену... Доле сам био до 1999. године и не знам шта је после свега остало, али једно сигурно знам: велики светски мајстори налазили су своју инспирацију у фрескосликарству по нашим манастирима - каже овај мајстор.

Цолић је готово сигуран, да је, на пример, једна Мона Лиза чувеног Леонарда да Винчија настала након што је познати мајстор видео милешевског "Белог анђела".

- Наше средњовековно сликарство, углавном непознатих мајстора, претеча је ренесансе на Западу и настало је готово два века раније. Свет нас по томе познаје, диви се делима насталим од 11. до 13. века, која се изучавају на свим светски познатим академијама. Разговарао сам са многим историчарима уметности из западноевропских земаља и отворено ми признају да су њихова врхунска остварења инспирацију потражила и добила у нашем сликарству. Сигуран сам да је Да Винчи боравио у Сопоћанима и Милешеви и да је поглед нашег најзначајнијег и најлепшег дела "Белог анђела" "скинуо" за загонетни осмех Мона Лизе. Довољно је само пажљиво погледати једно и друго дело и уверити се у то. Да Винчи је пуно путовао и сигуран сам да је био на овим просторима и да је копирао и фигуре сопоћанских фресака на својим стубовима - закључује Цолић.


ПРИРОДНО У ПРИРОДИ

НЕСУМЊИВО један од најпознатијих Јалботичана и Пироћанаца, Цолић са супругом живи у породичној кући која подсећа на сликарски атеље. И даље марљиво слика, увек је спреман да посаветује млађе колеге и ода им неку сликарску тајну, а једног великог "Белог анђела" поклонио је и пиротској Општој болници. Двориште његове куће красе домаће кокошке, неколико коза, али и друге животиње до којих му је веома стало.