НЕКОЛИКО десетина надгробника и крајпуташа, те споменик јунацима Јаворског рата и мајору Илићу, испод Василијиног врха, коначно су "прогледали" из високе траве. Намерници сада могу лакше да приђу, поклоне се сенима ратника, запале свећу и пољубе бели обелиск...

Рукаве су засукали, траву покосили и уредили простор око белега - онолико колико су стигли између два налета кише - архимандрит Макарије, игуман манастира Дубница у Божетићима, и двојица посетилаца ове светиње: Зоран Рашковић из Београда и Звонко Миловановић из Пријепоља.

- Уочи Преображења први пут сам био на Јавору и изненадио се немаром према тим белезима, тиме да се нико не сети да уклони коров, а да не говорим о огради или уређењу Карађорђева шанца - каже Зоран Рашковић, потомак старовлашке лозе кнезова Рашковића.

И, заиста, стари монах Макарије у више наврата је узалуд опомињао мештане подјаворских села - и са нововарошке, и из ивањичке општине, на чијој територији је ова амбијентално-историјска целина - да брину о спомен-обележју испод највишег јаворског виса. Најчешће је добијао одговоре да је то брига Месне заједнице Кушићи и тамошње школе која носи име мајора Илића.

- Ово је светиња, па су грех и срамота то како се односимо према гробовима и белезима ратника, који су овде положили животе бранећи слободу и огњишта Старог Влаха и Србије пре готово 14 деценија у Јаворском рату, али и одбрани при повлачењу Српске војске 1915. Сваки камен овде је био бусија, на сваком вису је шанац, нема стопе земље која није натопљена крвљу - и данас опомиње игуман.

ЛЕГЕНДА

МАЈОР Михаило Илић (1845 - 1876), командант Друге ужичке бригаде родом из Јагодине, одбијајући наредбу да се повуче и ослањајући се на природне тврђаве - Чемерницу и Мучањ - у лето 1876. спречио је продор Турака са Јавора у долину Западне Мораве.