Крсни ход од 230 километара

ОВО су времена бездушна. Просечан човек ради по два посла да би обезбедио преживљавање породице и нема времена за друге, за себе, за душу. А да би се победило у свакодневном, егзистенцијалном "сурвајверу", душу треба нахранити вером и надом. Један од начина је и ходочашће, које има дугу традицију у православљу, у Русији нарочито.

Осморо Новосађана и један Београђанин управо су се вратили са шестодневног ходочасног пута по Русији. У групи са још 35.000 Руса за шест дана, од храма до храма, препешачили су око 230 километара. У непрегледној колони родитељи с бебама, средовечни људи, старци... Био је то традиционални руски Крсни ход.

- Пут је био физички и ментално захтеван, раван подвигу, али вратили смо се озарени и полетни - каже вођа пута Милисав Радовановић. - Руси су нас срдачно дочекали, на сваком кораку нам исказивали братску љубав.

Са Милисавом у комбију, накрцаном посном храном, у Русију су путовали Новосађани Наташа Јовановић, Ивона Иванчевић, Угљеша Булатовић, Вања Поповић, Александар Дробњак, Жарко Славковић, Петар Перановић и Београђанин Саша Рајић.

Приврженост, па и дивљење Руса, осетили су чим су приспели у Москву. Одатле су се упутили 200 километара даље.

- На сваком кораку исказивали су нам дивљење и захвалност - каже Милисав. - Николај је пожелео да му укажемо част и препустимо ношење српске заставе током читавог ходочашћа, што смо и учинили. Монахиње су нас пуштале да пре њих целивамо крст и иконе, многи Руси су нам прилазили да нам захвале што смо издржали НАТО бомбардовање, извињавали се што тада нису могли да нам притекну у помоћ. Њихови свештеници молили су се за нас и наше породице.

Ходочасни пут даље је водио до манастира посвећеног светитељу Сергију Радоњешком, "руском Светом Сави", измиритељу кнезова. Затим, у женски манастир Срафимо - Дивјејевског Тројицког. Kрај путовања биo je сусрет са Оптинском пустињом, духовним центром царске Русије.

- Са осталим ходочасницима делили смо храну, шаторе - прича нам Милисав. - На починак се одлазило око 22 часа, а дан је почињао већ око два сата иза поноћи. Али, ништа нам није било тешко. Толико топлине и разумевања на једном месту.Био је то мелем за душу.

РЕЧИ СТАРЦА ПJОТРА

НАШИМ ходочасницима у најдубљем сећању остаће речи осамдесетогодишњег баћушке Пјотра:

- Питао сам се протеклих деценија ко ће овом великом руском народу да помогне да се освести, а то сте учинили ви Срби. Издржали сте све неправде и својим примером показали и нама да је време да се усправимо.