ЈАГОДИНА - Нема Јагодинца средње или старије генерације који не зна име виолинисте Живадина Живе Петровића, који је својим суграђанима, од шездесетих година прошлог века, обогатио многе дане и ноћи. Својим гудалом испредао је причу о изворној и староградској музици, али је био и први музичар који је у граду под Ђурђевим брдом засвирао - џез. Данас његово име носи и једна улица у граду у којем се родио, умро, и који је највише волео.

Био је и Грапели и Царевац у исти мах, и ниједан од њих, увек свој. Каријеру је започео са "Седморицом младих", који су били његови школски другови у Средњој музичкој школи у Крагујевцу. Путевима звезда, "Млади" су продужили за Београд, а Жива се, привржен породици и родном граду, вратио у Јагодину, где ће остати до краја живота, 2001. У његову биографију, међутим, уписани су и наступи са Мирком Шоуцом, Народним оркестром РТБ, Мишом Бламом, али и вокалним солистима Надом Мамулом, Лолом Новаковић, Анђелком Говедаревић, Уснијом Реџеповом, Горданом Стојићевић... Данас га у сећању чувају многи, а "Новостима", поводом 80 година од његовог рођења, о њему причају његове ћерке, Снежана и Биљана.

- Љубав према музици код нас је била породична ствар. Деда Василије свирао је виолончело, и управо он је четворицу синова и три кћери увео у свет музике. Отац и стриц Раде свирали су виолину, а стричеви Миладин и Милош били су пијанисти. Неко време то је био породични оркестар, који је наступао у студију Радио Јагодине - прича млађа ћерка Биљана.


РАЗГОВОР СА СЛАВУJИМА

Живин дугогодишњи пријатељ и поштовалац, новинар и публициста Добрица Милићевић, сећа се тихе, интимне вечери коју је са њим провео у једном сеоском дворишту.

- Било је то недалеко од манастира Каленић, крај Каленићке реке. После поноћи огласили су се славуји. Жива нас је стишао, да би, како је рекао, мало попричао са славујима. Почео је да им свира кратке мелодије, минијатуре и етиде, а они би му, у хору, одговарали у истом тоналитету. Био је то разговор са птицама - прича Милићевић. Каже да је овај особени уметник платио цех превеликој заљубљености у родни град, због чега се није одазвао на безброј позива и понуда из Београда, али и иностранства.


СВИЛЕН КОНАЦ

Године 1969. Жива је написао и свој аранжман "Свиленог конца", који је од тада постао опште прихваћен, те се и данас најчешће може чути управо у тој верзији, са "Живиним пицикатом". Његов таленат, али и инструмент, наследила је унука Ана-Марија Петровић, млада виолинисткиња, образована најпре у Школи за музичке таленте у Ћуприји, а затим на ФМУ у Београду, где је недавно стекла и мастер диплому.