Код Радише по зејтин и стихове

СТАРОПЛАНИНСКОГ продавца Радишу Павловића, човека са уметничком жицом у селу Дојкинци подно Копрена и Страшне чуке, које својим атаром избијају на бугарску границу, многи с правом називају старопланинским Добрицом Ерићем. Он је ових зимских дана, али и читавих година уназад, "задужен" да мисли о својим муштеријама: да их снабдева добрим и јефтиним бакалуком, али и да им, својим песмама прекрати тешку зимску доколицу.

Радишина продавница на моменте подсећа на културну установу, али у којој је сва публика мушка, старија од 60, у опанцима или чизмама, оној обући у којој послује око стоке. Аутора награђује громким смехом, а понекад и покојом псовком!

- Око 180 песама сам саставио до сада. Све их знам напамет, а стихови ми долазе у моменту. Рецитујем о свадбама, сахранама, политици, певачицама са телевизије, о стадима и ливадама, о појединим људима који се понекад препознају тек у последњем стиху и онда ме часте соком, пивом или негодују, тврдећи да сам преувеличао њихову бруку или неки догађај. Ипак, никад се нико није наљутио до те мере да ми узме за зло то што имам потребу да га опевам - прича Радиша.

Павловић је до пре петнаестак година радио у Пироту, а онда је остао без посла.

- Својевремено сам у граду свирао и певао по свадбама, испраћајима у војску и у другим приликама. Онда је, одједном, све стало. Свадби је било све мање, у војску се није ишло, народ остао без посла. Људи су више кукали, него што им је било до песме и свадби. Вратио сам се у село и отворио ову радњу од које живи моја продица која је у граду. Нема овде неке зараде, али се преживљава. Лети је много боље него зими. Село се напуни онима који дођу на одмор, док су сада овде само они који ту и живе. Многи старци су сами по кућама и да не сврате до продавнице, да се нашалимо, уста би им се укиселила, јер немају с ким ни реч да прозборе - истиче старопланински песник, који ће своја остварења једног дана, како каже, ставити међу корице неке књиге.

Признаје, свиђа му се то што га упућенији у поезију пореде са знаменитим Добрицом.

- Да нам није Радише, стварно не знам како

бисмо прегурали зиму. Овде се понекад смрачи у четири после подне, а раздањује после седам сутрадан. Гледамо телевизију, слушамо радио, завршимо све око стоке, али време никако да прође. Онда навратимо до њега и "убијемо" бар сат-два и одемо кући расположни. Сутрадан опет исто - прича Зоран Минић, један од редовних посетилаца Радишиних "књижевних вечери", који нарочито воли његове деветерце.