Због дугова пола године немају уличну расвету

СВАКИ магистрални пут кроз насељено место мора бити осветљен, безбедност људи је у питању! Не сме ту бити жмиркања на једно око и гледања кроз прсте, тако закон каже. Дужна је да ноћу сија и Ражана надомак Косјерића, али нема чиме. Због дуговања према Електропривреди Србије, расвета је искључена пре пет-шест месеци и од тада није укључивана. Мештани схватише да од романтике бољег решења за таму нема: са тавана извукоше старе шарене петролејске фењере, подигоше их на бандере начичкане дуж прометног пута, и би светлост, необична, таман толико да се сваки путник и камионџија запита, какво је ово бајковито место на западу Србије?

Касно је поподне, мрак већ притиска село, прст се пред оком не види кроз таму и маглу. Магистралом Пожега - Ваљево, ту у Ражани недалеко од Дивчибара, креће ноћна инвазија камиона у транзиту, а неколико мештана Ражане, овдашњи лантернаши 21. века, њих петоро-шесторо, одавно су на послу. Иду од стуба до стуба, подижу фењере високо, подно пропале, црне електрике. Шибицом на фитиљ, па нека сија до зоре! Неко је у Ражани озбиљно студирао Бору Станковића, мисао писца да пре свега треба упалити „унутрашњи фењер“, онај што осветљава најдубље жеље, и све што нам се с животима догађа, прва је дошла. Тек су онда засијали и ови фењери, петролејски.

- Писали смо молбе ЕПС и општини дасе реши проблем дуговања. Увече је опасно, мркли мрак. Камиони и кола тутње, мислиш само да неко дете не страда. Није нам вредело кукање, па смо без намере да упиремо прст у било кога пут осветлили баш као кириџије пре једног века, кад су запрегама тражили пут - објашњава Душица Мијатовић (21) из Ражане, која је међу малобројнима што су се после студија вратили у лепо село.

* Мештани пале „уличну расвету“

- Шта се догодило? Када угедају необичну декорацији, путници стају, откривају помало заборављено бајковито место, распитују се како живимо, како нам изгледа свакодневица, одједном се нешто дешава, а наши животи постају све више осветљени за остатак света.

Путници опијени светлосном бајком на магистрали, у Ражану улазе као у сећања, као у нека стара добра времена. Питају за чувену железничку станицу, за возове што стоје и никако да крену, мештани се жале да су им везе са Београдом покидане, ни аутобуса директно до престонице нема, али не би да кукају превише. Схватили су, лепотом ће на проблеме боље указати, па путнике уче о Светомиру Ђукићу, оснивачу српског Олимпијског комитета, и другим знаменитим Ражанцима, нуде кафу, ракију и више од свега - ненаметљиву, благу светлост свог завичаја.

ДА ИХ БОЉЕ ВИДЕ

УШУШКАНИ гостопримством, путници не помишљају да су тако лепи, шарени фењери - нужда. Електрика, то је посао других. У Ражани су се само потрудили да их боље виде.