Кроз стрми кањон пешаче до школе

Зими снег и лед, лети још горе, јер је много змија. Горе камен, доле вода, али деца су навикла на искушења.

- Нама је најдаље. На ногама смо већ око пет сати ујутро. Из Горњих Кошаља у једном правцу препешачимо 10 километара - кажу Вељко, ђак петог разреда, и Јелена Радојевић, ученица седмог. С њима „путује“ још осморо Кошљана. Милан Симић (пети разред), Катарина Пантић, Живана Радојевић, Васо Костић и Бојана Симић су у шестом, Мирјана Панић је седми, а Биљана Матић и Маријана Илић ученици осмог. Састају се на месту званом Раскршће. Одатле крећу заједно, па даље стазом кроз кањон широк једва двадесетак центиметара, окружени стенама, шумом и белоглавим суповима - заштићеном врстом орла којој је кањон реке Трешњице једно од три станишта у Србији. Из Грчића су Жељко Томић, ђак шестог, и Милоје Вујић и Стефан Веселиновић, ученици завршног разреда.

- Навикли смо на свакодневно пешачење и није нам тешко. Дешавају се и незгоде, мој брат је ове године пао у реку, било је таквих случајева и раније, али се на крају све добро завршило. Навикли смо и на сусрете са змијама, кажу да овде има највише поскока, али умемо ми да се и од њих заштитимо - прича Бојана Симић. - Скоро сваког дана, док није захладнило, виђали смо изблиза белоглаве супове, баш су велики - додаје Биљана Матић.

Од ове школске године у Горњој Трешњици раде две младе наставнице. Јелена Пуцаревић предаје математику, а Јелена Мићић, српски језик. Ту је и мало старији колега, Милан Јовић, наставник географије. За своје ђаке имају само речи хвале.

- Добри су и пажљиви на часовима, немамо никаквих проблема. Изостану са наставе једино када су баш лоши временски услови. - Нјима највише недостаје времена за игру, немају за то услова ни у току школске године, ни у време распуста. Тада морају да помажу родитељима, да беру малине и купине, купе сено и раде друге пољопривредне послове - надовезује се наставник информатике Зоран Ђоковић.

Основна школа у Горњој Трешњици најстарија је у Азбуковици. Прве ђаке примила је пре готово два века, тачније 1836. године, а садашња зграда (више пута је реновирана) подигнута је 1895. Куриозитет је да 13 ђака има - 16 наставника. Невероватно звучи и податак да 15 од 16 наставника на посао путује из двадесетак километара удаљене Лјубовије. Једино не путује наставник руског језика Новица Цакић, који на крају школске године одлази у пензију.

- Тешко да ће се школа, пре свега због огромних трошкова, одржати и следеће године. За 15 наставника треба платити превоз, ту су и наставна средства, огрев. Била би то права штета - са жаљењем костатује директорка Шишић.

ДО МАГИСТРАЛЕ - ЈОШ ДАЛјЕ

У МАТИЧНОЈ ОШ „Петар Враголић“ у чијем саставу су, поред школе у Горњој Трешњици, и издвојена одељења у Узовници, Врхпољу, Доњој Лјубовији и Доњој Оровици, не могу да кажу где ће ови ђаци наставити школовање ако заиста дође до укидања ове школе. Школа у Врхпољу, поред магистралног пута Бајина Башта - Лјубовија од Горње Трешњице је удаљена седам-осам километара.