БЕОЧИН - Када је давне 1974. године Катарина Радосављевић са своје две рођене сестре дошла у манастир Беочин на Фрушкој гори, у њему је била пустош, није било прозора, ни врата, чак ни пута. Данас је овај манастир као рајски врт у којем живи 20 монахиња, где царују мир и тишина. Надалеко чувен по икони чудотворне Пресвете Богородице, која је у овом здању већ 500 година, пред њом се моле и траже помоћ верници свих вера и из свих крајева Европе. Уз њене молитве жене које нису могле да роде постајале су мајке, па у овом манастиру кажу да имају више од 700 кумчади.

- Ми се молимо за њихово здравље пред иконом Пресвете Богородице, моле се и верници, надајући се помоћи, а после се враћају да нам захвале. Има их из Немачке, Русије, Словеније, Хрватске... Више од 200 жена које нису могле да добију потомство долазило је на молитве и Богородица их је услишила. Наш манастир увек је испуњен дечјом грајом кад их мајке доведу да нам се захвале - прича 70-годишња игуманија Екатерина, која је у овом манастиру већ пуних 45 година.

- Кад смо нас три сестре дошле овде, Марина, Варнава и ја, све је било у расулу. Почеле смо од почетка. Пре тога, током Другог светског рата, овде је била партизанска болница, па онда пулмолошка болница, а једно време и део Архива Војводине. После тога манастир је остао запуштен, у коров обрастао - сећа се игуманија Екатерина.

ТРИ ЦРКВЕ ЦРКВА манастира Беочин посвећена је Вазнесењу Христовом и први пут се спомиње у турским дефтерима 1566. године. Садашња црква, која је на темељима претходне две мање цркве, грађена је од 1732. до 1740. године у византинско-српском стилу, са елементима готике. Манастир у Другом светском рату није рушен, али је ризница похарана и све вредности однете у Загреб. Део је враћен после рата. У манастиру су мошти Стефана Првовенчаног, које су 1815. године пренесене из манастира Фенек.

Кад су три сестре пристигле у манастир, у њему су затекле синовца некадашњег патријарха Гаврила Дожића, који је овде био лечен.

- Сада је кључ код вас, ја могу да идем, нисам вам више потребан, рекао нам је тада Душан Дожић. Али, пошто смо знале да живи сам и да тешко може да се брине о себи, задржале смо га у манастиру и до краја гледале као оца. Он је имао пензију и тиме помагао манастиру - каже игуманија.

После постепене обнове манастира, почеле су да пристижу нове монахиње, прича о чудотворној икони прочула се, па су почели да долазе људи из свих крајева.

У манастиру Беочин данас је 20 монахиња, најмлађа међу њима је 18-годишњакиња, и кажу да имају пуне руке посла. То потврђује простор око манастира који подсећа на рајску башту. Монахиње брину и о стоци, обрађују манастирско имање и кажу да је манастир некада имао око хиљаду хектара земље и шума, али да им то још увек није враћено.

- Добила сам три награде од музеја и установа из Београда и Новог Сада за рад и ширење културе. Сада нас има двадесет монахиња, међу њима пуно младих, школованих, и та дечица скинула су тешко бреме са мог рамена. Оне воде, раде, труде се, држе и цркву и економију - каже Екатарина.


СУДБИНА ИКОНЕ

ПРИЧА о чудотворству, о икони која враћа наду, помаже болним и несрећним прочула се надалеко, одатле жеља и потреба људи да дођу, чују благу и лепу реч игуманије Екатерине, да се помоле пред пресветом Богородицом, све у нади да ће им помоћи.

- Икона је стара 500 година и била је у гробљанској капели. У рату са Турцима капела је порушена, само та икона остала је читава. Тада је пренета у цркву и од тада се налази на садашњем месту - објашњава Екатарина, обновитељ ове древне светиње.