КОСЈЕРИЋ - Публицста и историчар Радојко Челиковић, и Драган Вујић, председник Удружења потомака ратника од 1912. до 1920. "Лјубомир Марић", сваки на свој начин, најзаслужнији су што народ у овом крају добро зна историјску прошлост и чува традиције својих предака.

Челиковић је у три издања "Хронике Косјерића" записао све о учешћу народа овог краја у борбама за одбрану отаджбине, па произилази - гледано по броју становника - да је у читавом ужичком крају највише страдао управо народ тадашњег среза црногорског. Конкретно, у ратове је кренуло 3.350 војника, а чак 2.100 јунака испустило је душу на неком од бојишта, на бранику отаджбине. Међу њима је и 17 носилаца "Карађорђеве звезде", а у највеће војне личности убраја се генерал Лјубомир Марић - министар војске и морнарице, иначе носилац 17 домаћих и 12 страних одликовања. Управо њему, Удружење је лане подигло споменик и издало монографију о војничким и државним заслугама.

Други знаменити земљак, ђенерал Светомир Ђукић, био је истакнути ратник, али и основач Српског олимпијског клуба, те дугогодишњи члан Међународног олимпијског комитата...

И, док Челиковић и даље по архивама трага за новим подацима, Драган Вујић се - обављајући дужност председника Удружења потомака старих ратника - посветио практичним пословима, међу којима је издавање публикације "Наш траг", у којој се објављују сећања и фотографије старих ратника. Посебно је, међутим, важно што је око стотину споменика -крајпуташа извађено из корова!

- Један број ових белега смештен је на уређени простор код Косјерићке цркве, а лане, поводом обележавања два века цркве-брвнаре у Сечој Реци, на педесетак крајпуташа обновљене су слике, слова и епитафи.

Истовремено, у порти су подигнуте и две дрвене грађевине, такозвание собашице, у којима је "постројено" 20, а "усељење" чека још 30 крајпуташа. Остали су дати на чување даљој родбини или комшијама - објашњава Вујић и додаје да ће сви ови споменици бити фотографисани, а текстови преписани, па ће Косјерић добити јединствену камену књигу историје.

ЗАВЕТ МАЈКЕ РАДОЈКЕ

ЈЕДАН крајпуташ налази се испред куће Миљка Перишића, у главној градској, Карађорђевој улици. На њему је име Вукашина Радовановића који у 23 години, услед последица рањавања, "испусти душу у Тимочкој болници". Белег јединцу подигла је мајка Радојка, а када је морала да прода парче земље на којој је споменик, оставила је завет купцу, Божу Перишићу, да га чува и не премешта. Домаћин је све испоштовао, те "обавезу" пренео на сина Мијалка, а овај на сина Миљка (на слици).

Својевремено је туда требало да прође траса новог пута, па су Перишићи једва намолили надлежне да мало скрену джаду. Од тада, клупа поред споменика Вукашину Радовановићу представља место редовног окупљања старих и младих житеља насеља Бели гај.