ТОКИО сам почела да сањам још у Бразилу, одмах по завршетку Олимпијских игара у Рију. Сматрала сам да би то требало да буде логичан след, олимпијски циклус од четири године, сходно припреми, мојој каријери и томе колико сам у атлетици. С обзиром на то да ћу у Токију имати 30 година, тако размишљам, и једино што ме занима и чему се надам је, у најмању руку, одбрана бронзе из Рија и напад на злато.


Овако, у разговору за "Новости", говори Ивана Шпановић, наш атлетски бисер, скакачица у даљ, која је и у овом олимпијском циклусу, између Бразила и Јапана, остварила значајне резултате.


ЗНАМ СВЕ ДА СКУВАМ Какав је режим исхране?
- Генерално, волим да кувам и знам да кувам. Буквално све знам да направим и обожавам када ми дођу пријатељи да их изненадим нечим или да ми они дају задатак. Волим да спремам за све нас, тако да има и хране са мог јеловника, а има и оне где није битан број калорија. Волим да једем, а страст су ми слаткиши.

- Редом сте ређали успехе - први сте на светској ранг-листи, освајач Дијамантске лига две године заредом и злата на Светском дворанском првенству...


- То је знак да знамо шта радимо, да смо истрајни и да имамо дугорочне планове, којих се


стриктно држимо и од којих много не одступамо, без обзира на емоцију коју одређени успех изазове и донесе. Тако нам је сада Токио главни циљ, а после тога, видећемо. Ако буде у разматрању Светско дворанско првенство у Београду, у том случају ћу вероватно пролонгирати одлазак у "пензију" на још те две године. Ако не, све ће зависити од тога колико ћу још бити мотивисана за даљи рад и, наравно, за освајање неких медаља. Јер, после свих успеха, једина сатисфакцију коју видим је ношење дреса репрезентације Србије и борба за медаље.



- На светској сцени сте већ 15 година...


- Пола мог живота сам у атлетици и, искрено, сећам се свега, од самих почетака. Баш јуче сам се много смејала када ми је другарица послала мој први интервју из 2005. године. Знам једино шта ме води све ове године. То су љубав према спорту и жеља за доказивањем.




- Како је бити светска звезда у Новом Саду?


- Лако. Вероватно зато што сам у друштву многих наших спортиста који су освајали медаље на Олимпијским играма, светским и европским шампионатима. Град је навикао на нас, а ја сам домаћа и прија ми пажња и подршка људи, суграђана, и лепо се осећам. После Зрењанина, Нови Сад је мој други дом. Већ 10 година овде живим и одавде не бих отишла. Скокнем до родног Зрењанина када ми обавезе то дозвољавају. Тамо су ми родитељи и одређени број пријатеља.


- Какав је ваш начин живота, има ли спартанског режима и да ли понекад себи дате одушка?


- Све је, заправо, у некој равнотежи. Што сам ближа такмичењу, то је све на много вишем нивоу - дисциплина, одмор, тренинг, исхрана... Дефинитивно све обавезе. Када нема такмичења, волим да се опустим, да не гледам на сат, и у принципу живим неки нормалан живот какав живе моји пријатељи. Све то једно друго надопуњује. Да није тако, не знам да ли бих уживала у свему ономе што следи када почну припреме и када се фокусирамо на једну одређену ствар.


Како изгледа ваш радни дан, онај када имате тренинге?


- Када трају припреме, дани су мање-више једнолични. Састоје се од два тренинга, одмора, опоравка и припрема, и психичких и физичких, за сутрашњи дан. У принципу, све је фокусирано на једну ствар и сваког дана је припрема у једном одређеном сегменту. То се онда надопуњује из дана у дан, надовезује се, и тако се стапа у једну слику, у мозаик који треба да се склопи на одређеном такмичењу. Све је, наравно, до детаља испланирано. Тако смо навикли, тако радимо од почетка. Сигурност да је све то добро улива чињеница да радим са човеком (тренером Гораном Обрадовићем) ком бескрајно верујем, и када живимо за један исти циљ онда ту не постоји уопште ни мрва сумње да на крају неће испасти онако како треба.


ШМИНКАМ СВОЈЕ ДРУГАРИЦЕ Шминка?
- Шминкам се и имам дерматолога који детаљно води бригу о мојој кожи лица. Покупила сам одређене трикове од пријатеља шминкера, који су ми довољни за сваку прилику. Некако ми то иде. Све то знање и сву ту шминку коју сам покуповала по целом свету користим да своје најбоље другарице спремим када је њима то битно. Кажем, иде ми то, допада ми се и некако сам нашла неку драж у свему томе.
Увод у бављење сликарством?
- Са тим четкицама сам мало слабија.


- Како се одмарате, какви су дани без припрема и обавеза према атлетици?


- С обзиром на то да живим на другој страни града, да сам поред воде, са четири кућна љубимца, волим да проводим време са њима. Највише волим да слободно време проводим код куће, јер ту имам потпуну интиму, да радим ствари које желим далеко од очију људи. Генерално, волим тај неки свој мир, волим да читам, да ми долазе пријатељи... У одређеној фази ми посебно прија или самоћа или пријатељи.


-Пропутовали сте целу планету. Имате ли омиљене дестинације, градове, државе?

- Да. Увек се шалимо да нам места где остваримо добре резултате остају у лепом сећању, а тамо где смо подбацили и нисмо остварили зацртани успех, ти градови нам се не свиђају. Није, међутим, увек тако. Волим да у неке градове које посетим док се такмичим, а не стигнем да их обиђем, поново допутујем и искористим за одмор. Посветим се обиласку, култури и обичајима и, генерално, животу, али земље које највише волим су Италија, Шпанија, Француска..., углавном оне по Европи.


- Ви сте амбасадор српског спорта, уз Новака Ђоковића, наше кошаркаше, одбојкаше...


- Изласком на терен, ми само истичемо неки наш карактер, који чине и поднебље са којег долазимо, начин живота, наша историја... Све то заједно чини да будемо бољи у свим оним ситуацијама када нам не иде, када нас потцене и када можда немамо довољну подршку с трибина. То је просто тако. У спорту је исто као и у свему другом, то је начин да се види ко је јачи међу земљама. Тај наш пркос или инат, ја не знам шта то проради, али дефинитивно чучи у нама и само чека прилику да се испољи. На свом примеру знам да у моментима када нисам кадра за неки резултат, просто ме тај неки нагон подстакне, и тада имам потребу да будем најбоља и да будем поносна на све оно што представљам као један спортиста из Србије.


- За све то имате подршку државе, Савеза?


- Битно је то што стоје иза мене и подржавају ме, а и млађи атлетичари и млади спортисти имају све већу пажњу и подршку. То је потврда вредности онога што смо урадили и што је било до нас, на најбољи могући начин. Самим тим смо створили прилику и неку сигурнију будућност младим надама које долазе. Само та подршка није довољна, и ја се трудим да својим личним примером докажем да је нешто могуће и достижно. Без рада и одрицања се не може. Деца нису свесна тога колико је све пролазно и колико заиста мора да се гризе и запне за оно што желимо да се остваримо. Моји пријатељи из репрезентације и ја увек смо ту за сва питања. Одабрала сам Нови Сад, Војводину, тренирам са 100 деце и увек сам ту за њих. Моја људска дужност је да им се нађем и да им помогнем. То је моја и спортска и животна филозофија.