КАДА су медаље почеле да се ређају, пре неколико година, рекао сам да ми недостаје још само олимпијско одличје да заокружим причу на клупи и да се повучем. Међутим, кад год се приближава ново такмичење, јављају се исти елан, жеља, мотив за рад... Када то буде нестало, нећу више радити овај посао, јер би било глупо да заузимам место некоме ко је жељан доказивања.

Овако, за "Новости", прича Зоран Терзић (53), творац највећих успеха женског одбојкашког националног тима, који ће на крају овогодишње репрезентативне акције званично прославити пунолетство на репрезентативној клупи. Може да се похвали да је екипа одбојкашица коју предводи актуелни светски и европски шампион, а битан податак у његовој биографији је и то што је за претходних 18 година Србија своје одбојкашке витрине обогатила са укупно седам медаља са највећих такмичења (злато и бронза на СП, два злата, сребро и бронза на ЕП, сребро са ОИ у Рију).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ОДБОЈКАШИЦЕ ЛЕТЕ У ТОКИО: Србијa обезбедила визу за Олимпијске игре!

- Када сам 2002. почео да радим као селектор, размишљање о освајању Европског првенства било је у домену научне фантастике, а камоли Светско првенство. Дефинитивно, ситуацију у којој смо сада нисам могао ни да замислим ни да сањам. То је било неко друго време. Тада је за нас успех било само учешће на великим такмичењима. И сад, кад погледам, нису наши подвизи медаље, већ континуитет који смо остварили. Свуда смо били присутни...

АКО СЕ ДЕЧКО НЕ ЈАВИ... СПЕЦИФИЧНОСТ рада са девојкама Терзић је покушао да објасни на занимљив начин: - Неке ствари са стране утичу више на дешавања на терену него што је то случај код мушкараца. Ако се момак није јавио тог дана на телефон, проблем је. Ако се јавио па није био баш срећан и радостан, опет имамо проблем. Мало карикирам, наравно. Девојке су емотивније кад је у питању однос са публиком, тренером, кад је неправда на утакмици... Много више времена им треба да се врате у нормалу кад их нешто поремети.

о Нисте могли ни да претпоставите да ће ваш стаж бити овако дуг?

- Некад ми је то био комплимент, а сад схватам да сам матор. Следеће године су ОИ, онда 2021. ЕП у Београду. То ће бити моја 20. сезона на клупи. Волео бих да, на десетогодишњицу освајања европског злата у нашем главном граду (2011), буде исти исход. Нисам мислио да ћу оволико остати, али Савез, и када није било врхунских резултата, није ломио преко колена, имали су разумевања и видели су да све иде својим током.

о Потврда да све иде како треба је и олимпијска виза за Токио, која је обезбеђена из првог покушаја?

- Сада смо много мирнији, јер би наредне квалификације у јануару биле проблематичне. Да нисмо успели, сада бисмо у августу отишли са тегом на ЕП. Овако, идемо у Турску у најјачем саставу који имамо на располагању и надамо се најбољем резултату.

о Све што су одбојкашице до сада постигле доводи их у најужи круг фаворита за највиши пласман на ОИ наредног лета?

- То злато је дефинитивно нешто што недостаје, али неозбиљно је причати на ту тему. Ако погледате женску одбојку, нема екипе која доминира. Бразил је два пута заредом био олимпијски првак, а никад светски. Кина је последњих година најбоља на свету. О Русији, Италији, САД, Јапану, Холандији, Турској да не говорим... Освајање ОИ је наша највећа жеља, али ако одемо са погрешним размишљањем, може да се деси да се боримо за бронзу и - шта онда? Да не изађемо на терен јер је треће место безвезе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Српске одбојкашице: Сада што боље да се спремимо за Европско првенство

о Као главна карика у вашој "експедицији" издвојила се Тијана Бошковић...

- Она је таленат какав се ретко појављује. Пружио сам јој шансу веома рано, већ на СП 2014, када је имала 17 година. Био сам убеђен да је треба пустити да игра да би што пре дошла на ниво да може да буде у постави репрезентације. Дати њој прилику било је заправо право улагање за будућност. Ризик није постојао. Од изузетног значаја за тим је и Маја Огњеновић, капитен и моја продужена рука. У исто време, дизач на заласку каријере који тренутно нема правог наследника. Бојана Живковић и Ана Антонијевић су играчице које су без проблема замењивале Мају. Са Бојаном, која је изузетан техничар, били смо европски прваци, и то веома лако, па ако нам се појави играчица као она, биће фантастичан успех. Маја је специфична, играч који се ретко рађа. Много тога ради на шмек, на таленат, на тренутну инспирацију. Немамо техничара који подсећа на њих.

БЕЗ ОДМОРА 16 ГОДИНА КАНЦЕЛАРИЈА цењеног стручњака ради „нон-стоп“. -Ако желите да будете најбољи на свету у нечему, онда морате да жртвујете потпуно приватан живот, који год да је посао у питању. То је нормално, јер је другачије немогуће остварити такве успехе. Последњих 16 година одмор не постоји, то је тешка реч за мене, чак и забрањена – уз осмех ће Терзић. – Мора да се ради 365 дана у години. Заврши се једна сезона, почиње друга. Стигнем некад само неке обавезе да позавршавам.

о Није само позиција дизача та која вас плаши када је будућност наше одбојке у питању?

- Ретки су играчи последњих година који дођу у сениорски тим Србије и боре се за првих шест. Екстра талената нема. Немамо ни близу средњег блокера који изгледа као Рашићева или Вељковићева. Не да буде играчки на њиховом нивоу, него само да изгледа. Немамо га. Или нападача као што су Бранкица или Тијана.

о И сада док разговарамо, имате препознатљив, озбиљан израз лица...

- На утакмици гледаоци виде финалну слику. Насмејане девојке, које се боре за грб и побеђују, и озбиљног, фокусираног тренера, који се не шали претерано са њима. Све што претходи је другачије, на тренинзима има смеха, шале, слика се некад окрене за 180 степени.

о Ипак, још једна тема која не може да изазове ваш осмех су национална признања?

- Те пензије су фантастична ствар. То даје играчима сигурност већу него било који уговор. Ипак, не разумем особу која је смислила да се укине национално признање за тренере. Била је нека превара, лопов је украо, и ти казниш све тренере. Најбоље да се играчице саме спремају и иду на такмичење без селектора. Радим 18 година и не могу да имам пензију као светски првак, већ ми се рачуна бронза из 2006, пре укидања. Да ме погрешно не схватите, све девојке су то заслужиле, али има оних које нису ушле у игру...

о Без обзира на све то, задовољни сте због подршке државе?

- Много се причало о томе када сам по повратку са СП поклонио медаљу председнику Вучићу. Држава нам помаже, даје буџет Савезу, исплаћује награде на време... Нама највише значи то што би одбојкашки центар требало да заживи. Сви причају како одбојкашице играју, побеђују, а ми немамо где да тренирамо. Ко год помогне у стварању центра, имаћу максимално поштовање према њему. Уопште ме не занима име и презиме. Улазак у неку дубљу причу о политици ме не интересује, никад нисам био члан неке странке нити ћу бити. Аполитичан сам тотално, не разумем се у то и нећу да расправљам да ли је неко добар или лош на тој позицији, јер немам појма.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ОДБОЈКАШИЦЕ СРБИЈЕ ДОПУТОВАЛЕ У БЕОГРАД: Некад смо ово сањали

о Ретке тренутке опуштања проводите уз књиге?

- Бар се за то увек нађе времена, носим их и на такмичења. Доскоро сам До скоро сам читао руске класике. То ми је омиљено штиво. Дешавало ми се три или четири пута прочитам исту „дебелу“ књигу. Сад кад сам оматорио и како ми је све теже да се концентришем, онда се определим за нешто лагано.